Јасмина Михајловић: БИТИ ПИСАЦ
Када сте почели да пишете / када сте постали писац?
Врло касно! Тек на студијама. И то научне радове. Никада нисам у младости писала песме или прозу. Волела сам да читам И то је све. Желела сам да будем уз књижевности на било који начин.
Прву белитристичку књигу сам објавила тек са четрдесет година! Пре тога сам имала искључиво радове из историје И науке о књижевности. Прва књига, упште узев, ми је теоријска.
Наравно да је писац И онај који се бави научно књижевношћу. Мада се то чешће крсти као теоретичар, историчар, научник.
Да ли се писац рађа или постаје? Да ли је кључ стваралаштва таленат или техника која се може научити?
Не знам у потпуности! Мислим да се ипак рађа, а онда иде дуго каљење, занат, пракса, огроман рад, искуство. Никада нисам била у некој радионици креативног писања, ништа не знам шта их тамо уче. Верујем да је занимљиво. Да може да се научи много пречица, до којих сам долазила тежим путем. Не знам!
Писање је заправо врло тежак физички посао! То ретко ко зна. Исцрпљеност И умор су апсолутно равне неком копању, неком тешком спорту, подизању тегова… Боле мишићи, кости, пада имунитет, реч је о грчу који изазива телесне проблеме, а не само психичку исцрпљеност.
Када стварате, у које доба дана?
Најчешће предвече, или рано ноћу. Логично. Бар за мене. Тада је мир.
Мада писци стварају у различита доба дана И ноћи. Врло је индивидуално.
Како пишете, да ли имате неке ритуале/рутине током писања?
Да. Већином су везани за концентрацију. Пре свега окужење у којем радим мора да буде сређено И чисто. Никакав хаос. Данас је због комјутера лакше да не буде разбацана около камара књига које користите, папири И папирићи, бележнице, мапе… Волим да је готово стерилно. Екран И ја.
Имам И једну птицу Ибис из Египта. Изгледа као златасто јаје с кљуном као зашиљеним пером. То јесте симбол писара И писаца. Бог мудрости, знања, месеца. Понекад држим то златно “јаје” у руци.
Како објашњавате потребу за писањем? Зашто пишете? Коју улогу у Вашем животу има писање?
Огромним делом је то упознавање света И самог себе. Нешто себи објашњавате И разјашњавате док пишете. Затим, писање је огромна пријатност, готово либидонозна. Има енергију љубави, заљубљености, неки приближно такав осећај… Имате И огромну моћ док пишете. Много је аспеката… океани мастила нису објаснили потребу креације. Нека божија честица… Много је веће од вас, а можете једно време да га сместите у малог себе.
Како долазите до теме и ликова?
Они су свуда около. У мом случају, пошто ми је проза више-мање аутобиографско-биографска, нисам морала да се нешто посебно трудим. Теме некако падну с неба, као да вас траже, а ви само треба да их препознате, прихватите. Врло је дифузно све то заједно.
Коју своју књигу највише волите?
“Путни албум”, Дерета, 2004.
Које дело сте најдуже писали?
Да окренемо ствар: роман “Париски пољубац” сам написала за око месец ипо дана. Радећи без престанка. Незамисливо кратко време за писање романа.
А онда сам се много разболела. Баш много!
Да ли имате недовршена дела?
Имам. Нешто са сновима И око снова. Својих И туђих. Мучим се већ годинама како да то мноштво уклопим у занимљив текст који има цуг. Али, не иде, па не иде.
Шта за вас – у једној реченици, значи БИТИ ПИСАЦ?
Бити повлашћен. Бити задовољан. Испуњен. Бити захвалан на дару да се креирају светови.


