Jasmina Mihajlović: BITI PISAC

Kada ste počeli da pišete / kada ste postali pisac?

Vrlo kasno! Tek na studijama. I to naučne radove. Nikada nisam u mladosti pisala pesme ili prozu. Volela sam da čitam I to je sve. Želela sam da budem uz književnosti na bilo koji način.

Prvu belitrističku knjigu sam objavila tek sa četrdeset godina! Pre toga sam imala isključivo radove iz istorije I nauke o književnosti. Prva knjiga, upšte uzev, mi je teorijska.

Naravno da je pisac I onaj koji se bavi naučno književnošću. Mada se to češće krsti kao teoretičar, istoričar, naučnik.

Da li se pisac rađa ili postaje? Da li je ključ stvaralaštva talenat ili tehnika koja se može naučiti?

Ne znam u potpunosti! Mislim da se ipak rađa, a onda ide dugo kaljenje, zanat, praksa, ogroman rad, iskustvo. Nikada nisam bila u nekoj radionici kreativnog pisanja, ništa ne znam šta ih tamo uče. Verujem da je zanimljivo. Da može da se nauči mnogo prečica, do kojih sam dolazila težim putem. Ne znam!

Pisanje je zapravo vrlo težak fizički posao! To retko ko zna. Iscrpljenost I umor su apsolutno ravne nekom kopanju, nekom teškom sportu, podizanju tegova… Bole mišići, kosti, pada imunitet, reč je o grču koji izaziva telesne probleme, a ne samo psihičku iscrpljenost.

Kada stvarate, u koje doba dana?

Najčešće predveče, ili rano noću. Logično. Bar za mene. Tada je mir.

Mada pisci stvaraju u različita doba dana I noći. Vrlo je individualno.

Kako pišete, da li imate neke rituale/rutine tokom pisanja?

Da. Većinom su vezani za koncentraciju. Pre svega okuženje u kojem radim mora da bude sređeno I čisto. Nikakav haos. Danas je zbog komjutera lakše da ne bude razbacana okolo kamara knjiga koje koristite, papiri I papirići, beležnice, mape… Volim da je gotovo sterilno. Ekran I ja.

Imam I jednu pticu Ibis iz Egipta. Izgleda kao zlatasto jaje s kljunom kao zašiljenim perom. To jeste simbol pisara I pisaca. Bog mudrosti, znanja, meseca. Ponekad držim to zlatno “jaje” u ruci.

Kako objašnjavate potrebu za pisanjem? Zašto pišete? Koju ulogu u Vašem životu ima pisanje?

Ogromnim delom je to upoznavanje sveta I samog sebe. Nešto sebi objašnjavate I razjašnjavate dok pišete. Zatim, pisanje je ogromna prijatnost, gotovo libidonozna. Ima energiju ljubavi, zaljubljenosti, neki približno takav osećaj… Imate I ogromnu moć dok pišete. Mnogo je aspekata… okeani mastila nisu objasnili potrebu kreacije. Neka božija čestica… Mnogo je veće od vas, a možete jedno vreme da ga smestite u malog sebe.

Kako dolazite do teme i likova?

Oni su svuda okolo. U mom slučaju, pošto mi je proza više-manje autobiografsko-biografska, nisam morala da se nešto posebno trudim. Teme nekako padnu s neba, kao da vas traže, a vi samo treba da ih prepoznate, prihvatite. Vrlo je difuzno sve to zajedno.

Koju svoju knjigu najviše volite?

“Putni album”, Dereta, 2004.

Koje delo ste najduže pisali?

Da okrenemo stvar: roman “Pariski poljubac” sam napisala za oko mesec ipo dana. Radeći bez prestanka. Nezamislivo kratko vreme za pisanje romana.

A onda sam se mnogo razbolela. Baš mnogo!

Da li imate nedovršena dela?

Imam. Nešto sa snovima I oko snova. Svojih I tuđih. Mučim se već godinama kako da to mnoštvo uklopim u zanimljiv tekst koji ima cug. Ali, ne ide, pa ne ide.

Šta za vas – u jednoj rečenici, znači BITI PISAC?

Biti povlašćen. Biti zadovoljan. Ispunjen. Biti zahvalan na daru da se kreiraju svetovi.