GDE SE VREME I VEČNOST SEKU
Moj omiljeni citat
Šta je život?
Ovde smo zato — mislio je gospodin ot Vitkovič — što je u ovom delu svemira vreme naučilo da se zaustavlja. Možda je reč o nekoj vrsti pripitomljenog vremena. Život nije moguć u nepripitomljenom vremenu, u vremenu koje protiče, nego samo u vremenu koje se na trenutak zaustavilo. Ako shvatimo da večnost silazi kao blagoslov od Boga, kao vrsta svetlosti koja ne stari, kako kažu vizantijski monasi, a da vreme dolazi od Satane, koji je s leve strane Hrama, shvatićemo da na određenom mestu može doći do „zlatnog preseka“ večnosti i vremena. Na tom mestu krsta, gde se vreme i večnost seku, vreme se na trenutak zaustavlja da bi ga blagoslovila večnost i to je sadašnji trenutak. Van tog sadašnjeg trenutka u bivšem i budućem vremenu nema života, niti ga je ikada bilo, niti će ga biti.
Dakle, mi smo ovde, jer se u ovom delu svemira vreme zaustavlja i omogućava nam na taj način život. Možda možemo zamisliti i vreme koje ne uspeva da se ukrsti sa večnošću, pa je lišeno zaustavljanja, dakle sadašnjice i zato neplodno, jalovo vreme. U takvom delu svemira mi ne možemo biti, jer je naše osnovno svojstvo život. A smrti, one mogu da se klizaju uz i niz maticu vremena.
Šta je smrt?
Moglo se, dakle, zaključiti, da na pitanje: odakle dolazi vreme? odgovor glasi: vreme dolazi iz smrti. Jer dokle god bude smrti biće i vremena. Kad nestane smrti, neće više biti ni vremena. Smrt, dakle, kao pauk ispreda naše vreme. Jer, ako je život tamo, gde vreme stoji, zaustavljeno u trenutku sadašnjosti, onda je smrt u oblasti kroz koju vreme teče. Znači, vreme teče kroz smrt i zaustavlja se u životu. Tačno u onoj tački gde se seku večnost i vreme na prozoru duše… Smrt se može desiti samo u sadašnjici. Niko ne može biti ubijen u svojoj prošlosti ili u svojoj budućnosti. A smrt je delić našeg vremena koji je izgubio moć da se zaustavi. Jer, količina vremena koja miruje zaustavljena u svemiru je stalna. Višak otiče. Zato se smrti moraju dešavati.
Milorad Pavić, „Unutrašnja strana vetra“
