ГДЕ СЕ ВРЕМЕ И ВЕЧНОСТ СЕКУ

Мој омиљени цитат

Шта је живот?

Овде смо зато — мислио је господин от Виткович — што је у овом делу свемира време научило да се зауставља. Можда је реч о некој врсти припитомљеног времена. Живот није могућ у неприпитомљеном времену, у времену које протиче, него само у времену које се на тренутак зауставило. Ако схватимо да вечност силази као благослов од Бога, као врста светлости која не стари, како кажу византијски монаси, а да време долази од Сатане, који је с леве стране Храма, схватићемо да на одређеном месту може доћи до „златног пресека“ вечности и времена. На том месту крста, где се време и вечност секу, време се на тренутак зауставља да би га благословила вечност и то је садашњи тренутак. Ван тог садашњег тренутка у бившем и будућем времену нема живота, нити га је икада било, нити ће га бити.

Дакле, ми смо овде, јер се у овом делу свемира време зауставља и омогућава нам на тај начин живот. Можда можемо замислити и време које не успева да се укрсти са вечношћу, па је лишено заустављања, дакле садашњице и зато неплодно, јалово време. У таквом делу свемира ми не можемо бити, јер је наше основно својство живот. А смрти, оне могу да се клизају уз и низ матицу времена.

Шта је смрт?

Могло се, дакле, закључити, да на питање: одакле долази време? одговор гласи: време долази из смрти. Јер докле год буде смрти биће и времена. Кад нестане смрти, неће више бити ни времена. Смрт, дакле, као паук испреда наше време. Јер, ако је живот тамо, где време стоји, заустављено у тренутку садашњости, онда је смрт у области кроз коју време тече. Значи, време тече кроз смрт и зауставља се у животу. Тачно у оној тачки где се секу вечност и време на прозору душе… Смрт се може десити само у садашњици. Нико не може бити убијен у својој прошлости или у својој будућности. А смрт је делић нашег времена који је изгубио моћ да се заустави. Јер, количина времена која мирује заустављена у свемиру је стална. Вишак отиче. Зато се смрти морају дешавати.

Милорад Павић, „Унутрашња страна ветра“