Pasaž — III deo: Mreža
III deo — Mreža
25 — Mreža
Prostor između kuhinje i servisnog hodnika bio je uzak, ali dovoljan da se kroz njega prođe bez zadržavanja. Vrata su se otvarala i zatvarala u pravilnim razmacima, bez potrebe da se ubrzavaju ili usporavaju. Sve je bilo podešeno da funkcioniše bez napora.
Beti je stajala sa strane i posmatrala kako se tok zatvara sam u sebe. Kretanje je bilo isto, ali više nije bilo stabilno. Svaki prolaz ostavljao je malo pomeranje koje se više nije moglo vratiti na mesto.
Radnik iz kuhinje pojavio se na ulazu, sa istim sandukom koji je ranije prošao. Ovog puta nije skrenuo pogled. Na trenutak, susreli su se — ne kao prepoznavanje, nego kao potvrda da su oba prisustva u istom odnosu.
Zastao je tek toliko da se pokret ne prekine. Zatim je nastavio. Radio je za nečiji sistem kretanja.
Beti nije krenula za njim. Nije bilo potrebe.
Suština nije bila u hvatanju.
Bio je u tome što se više ne može izaći iz sistema bez posledice.
*
Beti je već bila u upravnikovoj kancelariji, kad je Justina je otvorila vrata kancelarije bez kucanja. Nije čekala da joj neko dozvoli ulaz.
„Imate nekoga ko prolazi“, rekla je.
Beti je podigla pogled.
„Imamo nekoga ko ne izlazi“, odgovorila je.
Razlika između te dve rečenice bila je sada jasna.
Justina je prišla stolu, ali nije sela. Ruke je spustila na ivicu, kao da proverava granicu.
„To nije isto“, rekla je.
„Jeste“, odgovorila je Beti. „Ako ostaje unutra.“
Tišina koja je usledila nije bila prazna.
Sa pojasa jednog policajca radio-veza je kratko zaškrgutala.
Glas je bio tih, ali jasan.
„Imamo ga.“
Niko se nije pomerio odmah.
26 — Ispitivanje
Kancelarija upravnika hotela je postala prostorija za ispitivanje. Muškarac je sedeo za stolom, ruke položene ravno, bez potrebe da budu vezane. Njegovo prisustvo nije tražilo potvrdu; postojalo je kao funkcija.
Inspektor je postavio prvo pitanje bez uvoda.
„Ime.“
Ćutanje nije bilo otpor; bilo je odsustvo potrebe da se odgovori.
Muškarac u civilu je posmatrao bez beleženja, kao da pokušava da uhvati ono što se ne izgovara.
„Radiš u kuhinji?“
„Radim gde treba.“
Odgovor je bio tačan, ali ne i dovoljan.
„Ko te je uveo?“
„Ušao sam.“
Razgovor nije išao napred, ali je menjao oblik. Svako pitanje otvaralo je novu pukotinu.
Beti je stajala uz zid, ne kao posmatrač, nego kao neko ko vidi gde se razlika pojavljuje.
„Video si telo.“
„Jesam.“
„Kada?“
„Kad je trebalo.“
Inspektor je spustio fotografiju na sto.
„Ko ga je doneo?“
Kratka pauza.
„Nije donet.“
To je bila prva promena.
„Premešten“, rekao je muškarac, bez potrebe da mu se sugeriše.
Beti je prišla bliže.
Nije gledala lice.
Gledala je ruke.
Trag je bio tu.
„Držao si predmet“, rekla je.
„Ne.“
„Ruke govore drugačije.“
„Nije moj.“
Pauza je sada bila drugačija.
Ne prazna.
Zasićena.
„Čiji je?“
„Onoga koji ga je imao.“
Prvi put je priznao drugog.
Ne ime.
Ne lice.
Prisustvo.
„Ko odlučuje?“, pitao je muškarac u civilu.
Ćutanje.
Beti je rekla:
„Onaj koji je došao.“
Muškarac je odmahnuo glavom.
„On ne dolazi.“
„Bio je u sobi,“ bila je uporna Beti
„Bio je u prostoru.“
Govorili su o različitim stvarima.
„I traži predmet“, rekla je.
Zastao je.
„Nije za njega“, rekao je.
To je bio prvi odgovor koji menja smer.
„Za koga onda?“
„Za ono što nedostaje.“
Beti je podigla pogled.
„Ruka sa pticom.“
Muškarac nije odgovorio. Ali nije ni negirao.
Tišina je ovog puta potrajala duže nego ranije.
Inspektor je pogledao fotografiju, zatim sto, kao da proverava redosled zapisnika koje treba popuniti da se slučaj zatvori.
U trenutku kada se pažnja pomerila, muškarac je ustao. Ne naglo. Kao da ustajanje nije odluka, nego nastavak.
Niko ga nije zadržao odmah. Nije izgledalo kao bekstvo. Više kao neka greška.
Policajac je napravio korak, ali prekasno. Vrata su već bila otvorena.
Hodnik je primio kretanje bez zadrške.
„Stani!“
Reč nije imala gde da se zadrži. Koraci nisu bili brzi. Nisu morali da budu.
U jednom trenutku je iščezao. Više nije bio tamo gde pogled može da ga zadrži.
Beti je pogledala prema izlazu. Zatim prema plafonu.
„Nije kroz hodnik“, rekla je, „Gore.“
27 — Kretanje
Nisu krenuli odmah. Nije bilo potrebe.
Kretanje je već bilo tu.
Izašli su iz pasaža bez ubrzanja, kao da se ništa nije promenilo. Hodnik je ostao isti. Samo je tok bio drugačiji.
„Gore“, rekla je Beti.
Niko nije pitao zašto.
Stepenice su bile uske. Koraci nisu odjekivali.
Na krovu, vetar je menjao smer pre nego što se primeti.
Čovek nije pokušavao da pobegne.
Stajao je na ivici, sa predmetom koji nije držao, ali ga je nosio u načinu na koji su mu ruke ostale zategnute.
„Nosiš ga“, rekla je Beti.
„Nije kod mene.“
Pogledala je njegove ruke.
„Jeste.“
Justina mu je prišla bez naglog pokreta. Nije ga zaustavila. Nije bilo potrebe.
Otpor nije postojao.
„Gde je?“
Ćutanje nije bilo prazno.
„Već si ga dao“, rekla je Beti.
Kratka pauza.
„Nisam.“
„Jesi.“
Vetar je prešao preko krova i pomerio tišinu.
„Kome?“ pitala je Justina.
„Njemu. Onome koji prolazi kroz sve, a nigde nije.“
To je bio pravi odgovor.
28 — Prekid
Na krovu, kretanje čoveka nije ličilo na bekstvo nego na završavanje puta koji je već određen. Nije pokušavao da pobegne, jer nije imao gde da se vrati; kretanje je imalo smer, ali ne i izlaz.
Stajao je uz ivicu, na rastojanju sa kog povratak više nije izgledao moguć.
„Nosiš ga“, rekla je Sofi.
„Nije kod mene.“
Pogledala je njegove ruke. Predmet nije bio tu. Njegova utisnuta površina jeste.
„Jeste.“
Justina ga je sustigla bez naglog pokreta i zaustavila bez potrebe za silom — otpor nije bio moguć.
„Gde je?“
Ćutanje nije bilo prazno.
„Već si ga dao“, rekla je Sofi.
„Nisam.“
„Jesi.“
Tišina se zadržala duže nego ranije.
„Kome?“ pitala je Justina.
„Onome ko ga ne nosi.
To je bio odgovor.
U tom trenutku nešto je skliznulo.
Ne iz ruku.
Iz kretanja.
Zadržalo se uz ivicu krova, uz oluk, gotovo balansirajući između ništavila pada i ostanka.
Sofi-Beti je prišla prva. Nije ga podigla odmah. Pogledala je kako stoji. Kao da nema gde da pripada.
Podigla ga je vrlo pažljivo.
Oblik nije tražio ime. Metalno krilo ptice! Fragment koji nedostaje.
Sve što mu nedostaje moglo je da se zamisli bez greške. Zato je moglo da se spoji.
Zadržala ga je trenutak, a zatim spustila na ravnu površinu krova.
Justina je prišla. Nije ga dirala.
„To je to“, rekla je.
Nije zvučalo kao zaključak.
Više kao zatvaranje koje se nameće.
Policajac je prišao tek tada.
Podigao ga je polako ali precizno, kao da već zna da nije celina.
„Ide kao dokaz“, rekao je.
Niko nije odgovorio. To je već bilo odlučeno.
Sofi-Beti nije više gledala u predmet. Gledala je ono što drži. Krilo je nađeno zapravo u vazduhu.
Čovek iz kuhinje nije pokušavao da objasni. Nije imao šta.
Sve je bilo završeno.
Spustili su se. Hodnik je izgledao isto. Ali ono što traže više nije bilo u njemu. Krilo je već bilo u rukama policije. Sada je imalo mesto. Postalo je dokaz.
29 — Bistro
U vrtu su se već viđali, između fontane i prolaza za osoblje, bez potrebe da se to potvrdi, jer prisustvo nije tražilo objašnjenje. Flobjan je pravio aranžmane sa cvećem i biljem tako što je kvario savršenstvo; linije nisu bile zatvorene, nego ostavljene u stanju koje ne traži završetak, kao da se forma održava upravo time što ne postaje potpuna. „Savršeno ne zadržava ništa“, rekao je jednom, i to je važilo i van vrta.
Na recepciji su već stajali policajci. Nisu postavljali pitanja.
„Hajde da na kratko izađemo iz ove atmosfere, napeta si, bleda, umorna… Da popijemo piće, malo se odmakni, dođi k sebi,“ predložio je Flobjan.
Sada su sedeli u obližnjem bistrou. Odmah joj je bilo bolje. Toplina joj je prolazila kroz telo, ukočenost od napetosti popuštala. Između njih je vladalo prećutno saglasje. Nije bilo pitanja koja traže precizan odgovor, samo tišina koja više nije tražila objašnjenje.
„Nije gotovo“, rekao je.
„Znam.“
Gledao ju je bez potrebe da potvrdi ono što vidi.
„Ti nećeš ostati u tome.“
Nije bilo pitanje.
Beti nije odgovorila. Pogled joj se zadržao na ivici čaše, na kratkom odsjaju koji nije umeo da ostane. Na trenutak je pomislila na njegove ruke — trag zemlje pod noktima, miris bilja koji traje duže od dodira, pokret koji ne prisvaja nego pušta da stvari ostanu ono što jesu.
„Kako se zoveš Beti?“, pitao je.
„Sofi. Sofi de Montrej.“
Ime je ostalo između njih bez potrebe da se potvrdi, menjajući odnos pre nego što dobije mesto.
30 — Otkrivanje
Justina je došla ranije nego obično. Nije stajala u lobiju. Popela se direktno na šesti sprat. Oba policajca, sada uniformisana išla su za njom. Potom upravnik hotela, menadžer. Madam Tanja je već bila tu. Nije pitala ništa. Pojavio se i javni tužilac Marseja, gunđajući što nije na vreme obavešten šta se događa u Hotelu pasaž i gledajući popreko Justinu. „Ovo je moj resor, pobogu!“, čitalo mu se na licu.
Beti je čekala u hodniku.
„Sada?“ pitala je Justina.
„Sada!“ rekla je Beti.
Stale su ispred linije. Na mestu gde zid nije bio zid.
Justina je pritisnula tačku koju je već znala. Pokret je bio kratak, bez zvuka.
Panel se pomerio.
Nije izgledalo kao otvaranje. Više kao odstupanje.
Iza toga — hodnik.
Uzak. Bez oznaka. Bez svetla koje pripada spratu. Policajci su zastali na trenutak. Niko nije hteo da uđu prvi.
Justina je zakoračila. Beti za njom. Madam Tanja poslednja.
Hodnik nije bio predviđen za potpuno uspravno hodanje. Bio je napravljen da se ne vidi i kad se ukaže. Zidovi izgrebanih ivica, pod pohaban. Sve je ukazivalo na često kretanje.
„Ovo nije deo hotela“, rekao je jedan od policajaca.
„Jeste“, rekla je Beti. „Samo nije za goste.“
Kretali su se sporo. Hodnik je pravio blage zaokrete koje nije bilo moguće unapred predvideti.
Na jednom mestu, u zidu, bila je niša. U njoj — velika korpa obložena štepovanim jastučićima.
Iznad, otvor koji nije pripadao hodniku. Kroz njega je prolazio vazduh. I mnogo što drugo.
Beti je zastala samo trenutak.
„Tu ulazi“, rekla je.
Niko nije pitao šta.
Na kraju — prostorija. Ne velika. Ali, dovoljna za mnogo šta.
U sredini — sto. Čelična površina, čista, gotovo hirurška.
Policajac je prišao prvi. Nije ga dodirnuo.
„Ovde je…“
Zastao je.
„Ovde je bio.“
Justina je gledala raspored.
„Nije ubijen ovde“, rekla je.
„Kako znaš?“
„Ovo je mesto boravka. Ne mesto smrti.“
Beti je prišla stolu.
„Bio je kurir“, rekla je.
„Za šta?“
„Za ono što se ne prijavljuje.“
„Ubijen ili slučajna nesreća?“ pitao je policajac.
Beti nije odgovorila. Justina jeste.
„Splet nekih loših okolnosti“, rekla je.
Jedan od policajaca je pogledao oko sebe.
„Ovo ide dalje“, rekao je.
Na zidu, iza stola, bile je još linija. Paneli. Više njih. Nisu bili isti.
Nisu svi vodili na isto mesto.
Justina je prišla bliže.
Dodirnula jednu površinu. Nije se otvorila.
„Koliko ih ima?“ pitala je.
Svi iz stafa hotela su ćutali.
Beti je pogledala niz hodnik koji se nije završavao.
„Dovoljno“, rekla je.
Policajac je našao vrata koja nisu ličila na vrata.
Otvorio ih je.
Unutra — manja prostorija.
Na zidu — planovi. Papiri bez okvira, ali precizno postavljeni. Slojevi hotela kroz vreme.
Stari crteži, preko njih novi. Linije koje se preklapaju, brišu, ponovo crtaju.
Hotel koji se menjao bez prekida. Dodavan. Skraćivan. Preusmeravan.
Na nekim mestima linije su se poklapale sa spratovima. Na nekima nisu.
Postojali su prolazi koji nisu bili na zvaničnoj mapi više puta rekonstruisanog i dograđivanog hotela.
Hodnici koji nisu vodili nikuda — ili su vodili izvan plana.
„Ovo je rađeno dugo“, rekao je policajac.
„Nije završeno“, rekla je Justina „Nije ni trebalo da bude,“ dodala je.
Beti je gledala planove. Ne kao dokument. Kao raspored.
„Ulazi i izlazi“, rekla je. „Bez vidljivosti.“
Justina je zaključila: „Krijumčarenje!“
Reč je ostala da lebdi u prostoru. Objasnila je sve i ništa.
Sve je već bilo tu.
„Šta se zapravo desilo?“ pitao je drugi policajac. „I koliko dugo ovo već postoji?“
Ovog puta nije bilo odgovora.
Beti je pogledala prema stolu. Zatim prema liniji kroz koju su ušli.
„Nije moglo više da izdrži“, rekla je.
Justina je klimnula. To je bilo najbliže objašnjenju koje su imali. I najdalje od zatvaranja.
„Kuda vode izlazi koje nismo uspeli da otvorimo,“ upitao je tužilac iz Marseja.
„Verovatno van hotela, pa nekim trasama do luke,“ odgovorila je Justina.
Na šestom spratu ništa nije bilo pokvareno. Ali više ništa nije reagovalo odmah.
Vrata 608 otvarala su se tek iz drugog pokušaja. Kartice su kasnile delić sekunde, kao da hotel prvo proverava kome pripada prolaz.
Lift za osoblje zaglavio se između petog i šestog sprata. Signal na telefonima nestajao je baš na mestu gde hodnik menja širinu.
Jedna sobarica je pogrešila smer i otvorila servisna vrata koja nikada ranije nije koristila.
„Izvinite“, rekla je zbunjeno, kao da ni sama ne zna zašto je skrenula. A izvinila se, iako nikog nije bilo.
Beti je prvi put pomislila da hotel više ne ostaje isti.
31 — Celina
Salon je bio pripremljen kao za sastanak koji treba da se zatvori. Stolice u ravni, razmak između njih isti, svetlo ujednačeno, vrata zatvorena. Policija je stajala uz zid, tužilac pored prozora, upravnik i menadžer bliže stolu. Madam Tanja na mestu koje ne pripada ni jednoj strani. Justina između, sa beležnicom koju nije otvarala.
Svi su bili gde treba. Zato je moglo da se završi.
Na sredini stola, na čistoj površini, ležalo je krilo.
Nije bilo izloženo. Nije bilo sakriveno. Bilo je postavljeno.
Kao deo koji čeka da se vrati.
Niko ga nije dodirivao. Nije bilo potrebe. Svi su već znali gde pripada, iako niko nije mogao da pokaže celinu.
Justina je podigla pogled.
„Imamo nalaz“, rekla je.
Rečenica je ostala bez odgovora.
Nije bilo šta da se doda.
Niko nije odgovorio. Nije bilo šta da se doda.
Upravnik je pogledao prema krilu, zatim prema Justini, kao da proverava redosled koji treba da se ispoštuje.
„Predmet ide u postupak“, rekao je.
„Uvrstiće se.“
Reč je bila precizna.
Značila je da postoji mesto.
Menadžer je klimnuo.
Policajac je napravio korak ka stolu.
Nije ga dodirnuo. Čekao je znak.
Sve je bilo spremno.
Beti je stajala sa strane, bez mesta koje bi joj pripadalo.
Gledala je raspored, ne ljude. Prvi put nije znala da li ono što vidi treba sačuvati ili skloniti.
Prišla je. Nije tražila dozvolu. Nije menjala ritam.
Stala je uz sto i uzela krilo. Pokret je bio kratak, bez naglašavanja.
Niko nije reagovao odmah.
Okrenula je krilo sa svih strana, prepipala, gotovo kao da ga je milovala.
„To je dokaz“, opomenuo je tužilac.
Nije gledao u nju. Gledao je u mesto na stolu gde je krilo bilo. Kao da je još uvek tu.
„To je deo“, rekao je upravnik.
„Može da se vrati,“ dodao je neko.
Rečenice su se slagale bez napora. Zatvarale su ono što je već bilo spremno da se zatvori.
Beti je zadržala krilo u ruci, dodirujući mu naročito spoj koji je imao sa šakom. Pod prstima je osećala neravnine nastale vremenom, sitna oštećenja koja niko nije primećivao dok je celina još stajala uspravno.
U prostoriji se više niko nije pomerao.
Njeno disanje je odjednom postalo čujno. Duboko. Kao da je trčala. Oči su je pekle.
Krilo je na trenutak ostalo između stola i njenog tela, kao predmet koji još uvek čeka odluku.
Zatim ga podigla visoko i razbila o ivicu stola.
Zvuk nije bio jak. Više kao kratak otpor koji popušta. Linija se otvorila. Ne naglo.
Kao da se razdvaja ono što je već bilo razdvojeno.
U njenoj ruci ostala su dva dela.
Nije ih spustila odmah.
Pogledala je oko sebe.
Policajac je zastao na pola pokreta.
Ruka mu je ostala u vazduhu, bez predmeta koji treba da uzme.
Tužilac je napravio korak napred, pa stao.
Upravnik nije pomerio pogled.
Menadžer je pokušao da kaže nešto, ali nijedna reč nije pristajala.
Justina nije zapisivala.
Gledala je pomno sestru.
Na stolu više nije bilo mesta za ono što je trebalo da se vrati. Dva dela nisu mogla da se spoje. Celina više nije postojala.
Beti je spustila delove na sto, ali ne jedan uz drugi.
Nije ostavila mogućnost da se vrate u isti odnos.
Razmak između njih bio je mali. Dovoljan.
Sve je ostalo na mestu.
Sto, svetlo, ljudi.
„Zašto?“ pitala je Justina.
Ne kao pitanje čina. Kao pitanje dubljeg razloga.
Beti nije gledala u nju. Gledala je sto. Zatim linije koje su ostale bez celine.
„Da vidim da li može da se prekine“, rekla je.
Niko nije reagovao. Nije bilo ni mesta za reakciju.
„I?“ pitala je Justina.
Ovog puta. Beti je podigla pogled. Prema svima. Ne kao svedok. Kao neko ko je doneo odluku veću od sebe.
„Može da se razbije“, rekla je.
To je bila činjenica.
U salonu se ništa nije promenilo.
Stolice su ostale u ravni. Razmak isti.
Postupak nije mogao da se nastavi. Ne zato što nema dokaza. Zato što nema celine. Tužilac je zatvorio fasciklu. Ne do kraja.
Policajac je spustio ruku. Upravnik je ostao na mestu.
Menadžer nije pomerio pogled. Madam Tanja nije reagovala. Justina je zatvorila beležnicu.
Beti se okrenula.
Izašla je bez zadržavanja.
Kada je krilo puklo, u trenutku loma lift se zaustavio između spratova. U celom hotelu svetlo je na kratko zadrhtalo, signal interneta je nestao, a neki gosti su se žalili da su na trenutak izgubili orijentaciju. Flobjan je stajao kod aranžmana koji više nije mogao da da bude ono što je bio.
Beti je krenula prema glavnom ulazu i zastala.
Prvi put nije bila sigurna gde se završava prolaz za goste, a gde počinje servisni hodnik.
32 — Susret
Nije joj prišao odmah.
Stajao je na kraju hodnika. Sofi ga je videla pre nego što je krenuo ka njoj i na licu joj je zasjao osmeh. To je bila ogromna razlika u odnosu na njeno raspoloženje.
Krenuo je bez žurbe, obasjan i on. Zastao na razdaljini koja nije bila slučajna.
„Znam“, rekao je, ne kao pitanje i ne kao zaključak, više kao mesto na koje su oboje već stigli.
Pogledao je prema spratu, zatim ponovo u nju.
„Uradila si ono što niko ovde nije pokušao.“
Rečenica nije tražila potvrdu.
Sofi nije odgovorila, nije imala šta da doda onome što je već bilo vidljivo. Flobjan je spustio pogled na trenutak, kao da prvi put traži reči koje ne pripadaju nekadašnjem odnosu, pa ga vratio na nju.
„Ponosan sam“, rekao je, i u toj reči je bilo sve.
Sofi je zadržala pogled na njemu, ne iza njega. Primetila je rukave zaustavljene iznad podlaktica, spor pokret šake kada je promenio oslonac, napetost koja više nije pripadala samo radu. Glas mu je bio dublji nego ranije, bez hotelske kontrole.
„Hajde sa mnom na ručak. Odmah.“, rekao je, bez uvoda i bez opravdanja.
„Ima jedno mesto,“ nije ga imenovao odmah „gleda na more.“
Sofi je prvi put spustila pogled — ne zbog izbegavanja, nego da zadrži ono što se upravo pomerilo u njoj. Potom je pogledala je njega. Usne su mu bile blago vlažne, glas stabilan, bez napora.
„Sada?“ pitala je.
„Sada, da, odmah“, rekao je.
Klimnula je bez provere, bez sata, bez razmišljanja o obavezama. To više nije bilo potrebno.
Krenuli su hodnikom zajedno, ne ispred i ne iza, nego u istom koraku koji se poklopio bez napora.
Na izlazu je zastala kratko, iz navike, i pogledala hotel — ne više kao sistem nego kao mesto, pa njega.
„Gde?“
Flobjan se nasmešio bez zadrške.
„Najlepše mesto u Marseju“, rekao je, kao da ne obećava nego konstatuje.
Izašli su. Ovog puta bez potrebe da zna gde šta pripada. Hotel je ostao iza nje, bez zahteva.
Svetlo napolju nije menjalo raspored, menjalo je pogled. Sofi više nije gledala stvari da vidi gde ne pripadaju. Gledala je njega, njegove ruke, liniju vrata, i usne koje su sada bile bliže nego vrata između dve sobe.
Zapis
Nije bilo javne objave.
U zapisima je ostalo da se slučaj zatvara zbog nedostatka dokaza.
Slučaj je formalno bio završen.
Sofi je znala šta znači. Nije zatvorila. Nije vratila. Prekinula je.
To nije bila pobeda. Bio je osećaj slobode nad samom sobom.
U hotelu se ništa nije promenilo spolja. Hodnici su držali pravac, vrata broj, sve je ostajalo na svom mestu. Samo više nije odlučivao na nekadašnji način.
Nekoliko meseci kasnije, u internom planu hotela promenjena je numeracija šestog sprata. Razlog nikada nije naveden. U renoviranju koje je usledilo zazidan je prolaz između 601 i 602. Debljina zida nije odgovarala prvobitnom planu zgrade
Sofi-Beti je ostala u hotelu.
Kao Beti — kada treba da vidi.
Kao Sofi — kada može da bira.
Između, nije bila podeljena.
Bila je na svom mestu. Prvi put nije proveravala gde šta pripada.
Krenula je. Ne van hotela. Kroz njega.
U ono što tek treba da se desi.
