Између — 2. део
Мадам
Јутро у хотелу није почело другачије. Софи–Бети је то осетила већ на првом кораку у ходнику. Не као мисао. Као благо затезање, и чинило се да ваздух зна више него људи који кроз њега пролазе.
Флобјан је био у врту. Сагињао се над жардињером, али није радио ништа конкретно. Прстима је раздвајао листове, више него што је било потребно. Вртлар Оливије се брзо удаљио, што се обично није дешавало.
„Добро јутро“, рекла је.
Подигао је поглед. Задржао га тренутак дуже него раније.
„Јесте“, рекао је.
Није одговорио на поздрав. Само је потврдио јутро.
Пришла је ближе, не сасвим свесно. Размак између њих био је мањи него претходних дана, али нико га није мерио.
„Треба ли ти нешто?“ питао је.
Исто питање.
Али сада није било исто.
Погледала га је. Могла је да каже не. Могла је да продужи. Није.
„Не знам“, рекла је искрено.
То га је насмејало. Тихо. Као да је то чекао.
„То је већ нешто.“
Рука му је остала на ивици жардињере. Није је склонио. Није јој ни пришао. Простор између њих није тражио решење.
Био је довољан.
Софи–Бети је на тренутак спустила поглед на његове прсте. Земља под ноктима. Ситне огреботине. Трагови нечега што се ради рукама, а не објашњава.
У једном кратком, готово невидљивом покрету, померила је лист који је заклањао цвет. Његова рука се померила у истом тренутку.
Додир.
Једва.
Довољно да се примети. Нису га поновили. Нису га повукли. Само су наставили.
„Мадам Вас тражи!“
Глас је дошао иза њих. Нису се окренули одмах. Тек после тренутка благе зачараности.
Мадам Тања је стајала на улазу у врт. Мирна, усправна, као да је ту одувек. Каријатида! Имала је широке бокове жене која је некада била веома лепа и никада сасвим престала то да буде.
Није гледала директно ни једно од њих. А ипак — видела је све.
„Mademoiselle.“
Софи–Бети је направила корак уназад. Не нагло.
„Мадам.“
Флобјан је већ био окренут ка биљкама. Чинило се да за њега разговор није ни постојао.
Мадам је сачекала да Софи–Бети приђе.
„Соба 614“, рекла је тихо.
Кратка пауза.
„Гост је продужио боравак.“
То је била информација.
Али не само то.
Софи–Бети је климнула.
„Разумем.“
Мадам ју је погледала.
Довољно дуго.
„Да ли?“
Није било потребе да одговори.
Одговор је већ био у начину на који стоји.
Мадам је благо спустила поглед на њене руке. Затим га вратила.
„Добро.“
То је значило: видећемо.
Окренула се и отишла, без додатне речи. А знали су обоје да ће ускоро када мисли да је нико не види, кратко протрљати колено пре него што настави.
Софи–Бети је остала тренутак на месту.
Флобјан је и даље био поред жардињере. Његове руке су биле дубоко у земљи, а на ноктима му се задржавао траг влаге и хумуса. Подигао је поглед. Продорно. Тражећи потврду нечег што је знао. Није умео да сакрије када нешто осећа. Осетила је како јој се пулс убрзава. Није то био страх, већ препознавање нечег што је лежало дубоко запретено у њој.
Али сада више није радио ништа. Погледао ју је. Продорно. Без задршке.
„Он?“
Није рекао име. Није морао.
Флобјанов поглед је склизнуо низ њено тело, задржавајући се на облинама које је униформа тек делимично скривала. Није то био дрзак, већ изазиван поглед. Није га избегла. Није га ни потврдила. Само је стајала ту, свесна сваког милиметра своје коже, сваког мишића који је реаговао. Осетила је како јој се крв загрева.
Софи–Бети је није скренула поглед. Није га избегла. Није га ни потврдила.
„Гост.“
То је било довољно.
Флобјан је климнуо. Не као одговор. Као одлуку да не пита даље.
То ју је дотакло више него питање. Чак помало тужно жацнуло.
Кренула је ка ходнику. Овог пута без задржавања.
Али сада је знала: ништа више није одвојено. Ни врт. Ни ходник. Ни соба 614.
Све је почело да се преплиће.
И она је била у средини.
Помак
Тог дана Флобјан није чекао да је сретне случајно.
Софи–Бети је то схватила тек када је већ била у ходнику, између два спрата, са колицима која су лагано шкргутала преко тепиха. Подигла је поглед и видела га како јој иде у сусрет, без уобичајеног задржавања, без окретања ка биљкама или прозорима. Ходао је право, са одлуком да не скреће.
„Mademoiselle“, рекао је, и у том обраћању било је нечег другачијег — не лакшег, него нека решеност и напетост.
Застала је.
„Флобјан.“ Рекла је спуштеног погледа.
Није га питала шта треба. Овог пута је знала да није посао.
Пришао је ближе него раније, али не нагло. Његов корак је увек имао меру, али сада та мера није била заштита, него одлука.
„Имам нешто за тебе“, рекао је и извадио мали сноп из џепа радне кецеље.
Није био букет.
Три стабљике, повезане танком траком, узете из нечега што је тек порасло, а не направљене за прилику. Један бели цвет, отворен тек колико треба. Један тамнији, готово затворен. И трећи, зелен, између.
Пружио јој их је без церемоније. Софи–Бети их је узела. Додир је трајао дуже него што би требало да траје размена. Није повукла руку одмах. Није ни он.
„Зашто?“ питала је, тише него што је мислила.
Слегнуо је раменима. Али у том покрету, у опуштености његовог снажног тела, Софи-Бети је осетила одговор, пре речи. Осетила је непатворену, инстинктивну истину.
Његов поглед се зауставио на њеним уснама, а затим се вратио цвећу.
„Зато што су се, јутрос, сами издвојили. Нису ме питали да ли желим да их видим. Само су били ту. И знали су да су за тебе.“
Глас му је био дубок, храпав, изгледало је да долази из саме земље. Није то био одговор. Било је то признање. Признање нечег што је видео, не умом, већ кожом, телом. Као да су ти цветови били део ње, издвојени и понуђени. Већ утиснути.
У његовим речима није било романтике, само дубоко, готово природно препознавање. Флобјан је видео нешто у њој што је и сама тек почињала да разуме.
Погледала је цветове. Нису били савршени. Нису ни покушавали то да буду. У њима је било нечег без грешке, изабрани су лако, али не случајно. Осетила је како јој се прсти несвесно скупљају око стабљика, упијајући хладноћу росе и животну снагу. Биљке су јој, кроз тај додир, тихо говориле да постоји нешто изван хотела, изван соба, изван имена. Нешто што расте по сопственим правилима.
„Лепи су“, рекла је.
„Знам“, одговорио је, и први пут у том „знам“ није било сигурности него признања да му је стало до тога како ће она то примити. Задржали су се тако још тренутак, у ходнику који је и даље радио свој посао око њих, али сада тише, не желећи да их прекине.
Негде иза њих су прошла колица. Нечији глас. Врата која се затварају.
Софи–Бети је спустила цветове на колица, пажљиво. Тражила им је место.
„Мадам Тања је данас посебно пажљива“, рекао је Флобјан, гледајући у њих, не у њу.
„Јесте.“
„И соба 614.“
Није то рекао као питање. Софи–Бети је подигла поглед. Овог пута га није избегла.
„Собе су собе.“
Благо се насмејао.
„Не све.“
У тој реченици није било изазова. Затим је направио мали корак уназад, као да јој враћа место који је мало пре узео.
„Вечерас“, рекао је, као успут, „има једно место где одлазим кад желим да чујем како ствари заиста звуче.“
Погледао ју је сада директно.
„Ако желиш.“
Није додао ништа. Није објашњавао. Није инсистирао. Позив је остао између њих, отворен, без ивица.
Софи–Бети је на тренутак спустила поглед на цветове. Затим га је подигла.
„Где?“
То га је изненадило. Не што је пристала. Него што је питала одмах.
„Није далеко“, рекао је. „Мала тераса, изнад луке. Музика, али не гласна. Људи који не причају превише.“
Климнула је.
„Добро.“
Једна реч. Али овог пута није била неутрална.
Флобјан је задржао поглед још тренутак, попут жеље да запамти нешто што се већ мења.
Софи–Бети је остала сама у ходнику.
Руке су јој још увек биле око стабљика. Осетила је како се нешто у њој помера, али не нагло. Као када вода пронађе нови пут, без буке.
Узела је колица и кренула даље.
Цветови су се благо њихали при сваком кораку. Није их исправљала. Није их ни склањала. Носила их је са собом.
Као нешто што није планирала. А ипак је прихватила.
Задржавање
Врата су била затворена. Овог пута.
Софи–Бети је застала само на тренутак, довољно да осети разлику. Спустила је руку на кваку и отворила.
Завеса је била навучена до пола. Светло није улазило равно, него се ломило преко пода и зидова.
Он је стајао поред прозора. Окренуо се тек када је затворила врата за собом. Пажљиво, готово нечујно.
„Мадмазел.“
Глас му је био дубљи него раније.
„Мсје.“
Прислонила је колица уз зид. Покрет спор, али не неодлучан.
Окренуо се. Погледао је. Дуго. Без покушаја да сакрије било шта.
„Сопхие де Монтреуил“, рекао је.
Име је пало између њих са тежином разоткривања.
„Долазио сам код вашег оца.“
Погледала га је збуњено.
„Кад?“
„Давно.“
„Не сећам вас се.“
„Били сте паметни девојчурак.“
Ту је требало да се разговор заврши. Али није.
„Мрзели сте када одрасли дуго седе за столом“, рекао је мирно. „Одлазили сте у ходник и цртали планове хотела.“
Софи је осетила како јој се стомак стеже. Не због реченице. Него због осећаја да је неко сачувао део њеног живота ког се сама више није јасно сећала.
„Једном сте ми рекли нешто због чега сам вас годинама помињао.“
„Шта?“
„Кад порастем, имаћу више живота.“
Тишина.
„То име овде не постоји“, рекла је.
Није било одбране у тој реченици. Само граница.
Направио је корак ближе. Није је додирнуо. Само је остао ту, у простору који више није био неутралан.
„Постоји“, рекао је. „Овде.“
„Жилијен Делакроа. Предајем у Лиону.“
„Драго ми је.“ Није звучало као фраза.
„Знам ко сте Ви.“
То га је задржало.
„Шта знате?“
„Довољно.“
Кратка тишина. Овог пута не као пауза. Као прелаз.
Његова рука се подигла и пронашла њено лице — не да провери, него да потврди нешто што је већ знао. Прсти су јој прешли преко образа, дуж линије вилице, застали на врату.
Није се повукла.
Привукао ју је полако, без журбе човека који не мора да се доказује. Његова уста су пронашла њена — прво горњу усну, као да је чита, затим дубље, са оном врстом стрпљења које је горе од наглости јер не оставља могућност да се не узврати.
Софи–Бети је осетила како јој се тело предаје пре него што је глава стигла да одлучи. Руке су јој се нашле на његовим леђима, на топлини кошуље, на напетости мишића испод. Није га привлачила ближе. Није ни могла — већ није било простора између њих.
Мирисао је на дуван и старе књиге и нешто што није имало име а што је тело препознало као опасност и као дом истовремено.
Када ју је померио према кревету, није било преговора. Није било ни театралности. Само природни редослед ствари које су чекале предуго.
Била је нага пре него што је схватила када се то десило. Није то била брзина. Била је то неопходност — као кад се скинете од врућине, без размишљања, јер тело зна шта му треба.
Жилијен је гледао у њу тренутак, пре него што ју је додирнуо поново. Није то био поглед процене. Био је поглед човека који жели да запамти.
Оно што је уследило није имало везе са хотелом, са собом, са правилима која се не изговарају.
Имало је везе само са телима која су коначно престала да се праве да не знају шта желе.
Он је био стрпљив на начин који је деловао готово окрутно — свестан сваког њеног покрета, сваког удаха, сваке границе до које ју је водио пре него што би је прекорачио.
Када је најзад дозволио да све кулминира, Софи–Бети је имала осећај да се нешто у њој разбило — не на лош начин. На начин на који се разбија брава која је предуго била закључана.
После је лежала уз њега, дисање још увек неуједначено, светлост иста, соба иста.
Он јој је прешао руком низ кичму, једном, без речи.
Тај покрет је био нежнији од свега претходног.
И управо зато је остао.
Касније, док се облачила, рекао је:
„Видећемо се опет.“
И даље на „Ви“. Као да ништа није промењено. А све јесте.
Софи–Бети је застала на вратима.
„Да“, рекла је. „Пријали сте ми.“
Изашла је.
Ходник је био исти. Хотел исти. Дан исти.
Само је она сада знала нешто што раније није. Не о њему. О себи.
Унутра
Вратила се у стан спорије него иначе, али не зато што је била уморна. Кораци су јој имали меру коју раније није примећивала, тело је знало куда иде и без журбе стиже мирно тамо где треба. Град је већ био у вечерњем светлу, мек, разливен, са звуцима који се не сударају него прелазе један у други. Ушла је, затворила врата и остала наслоњена на њих неколико секунди, не зато да се сабере, него да осети где се завршава оно што се догодило, а где почиње оно што надолази.
У стану је било исто. Кревет, прозор, тишина. А опет — све је имало другачију тежину, као да се све померило за нијансу и сада тражи нови положај. Зрела равнотежа међу стварима. Скинула је јакну, оставила је преко столице, без оног аутоматског поравнања које је увек радила. Прсти су јој још увек памтили додир, али не као слику, него као температуру која не нестаје одмах.
Пришла је прозору и отворила га. Ваздух је ушао спорије него што је очекивала, носио је мирис вечери, вина, нечијих речи које се губе низ улицу. Наслонила је чело на оквир и затворила очи, не да би се сетила, него да би пустила да се оно у њој смири и дође на своје место које му припада.
Није било питања. Није било потребе да разуме шта се догодило, нити да му даје име. Знала је само да није исто као пре, и да то није нешто што треба да се исправи. Није осећала кривицу. Није осећала ни тријумф. Само једну мирну, постојану свесност да је ушла у нешто што неће нестати само зато што је дан прошао.
Није било питања. Није било потребе да разуме шта се догодило, нити да му даје име. Знала је само да није исто као пре, и да то није нешто што треба да се исправи.
Знала је: једно је место које се затвара када у њега уђеш.
Друго — оно које се отвара и када из њега изађеш.
Рука јој је несвесно прешла преко врата, преко места где се додир задржава и када га нема. Задржала је прсте ту, кратко. Тело је знало. Тело је било сигурније од мисли.
Села је на ивицу кревета. Постељина се благо затегла под њом, иста она сатенска површина од јутра, али сада другачија. Није легла одмах. Остала је тако, усправно, са рукама на коленима, не гледајући ни у ништа посебно.
И тада је, први пут, јасно помислила:
Софи.
Затим, готово без гласа:
Бети.
Није их раздвојила. Није покушала да одлучи која је ближа. Обе су биле ту, али не као супротности, него као два слоја који се не поништавају. Осетила је како се то у њој слаже, без напора, без потребе да бира.
Легла је тек тада, полако, без наглог покрета, не желећи да прекине оно што се у њој већ сместило. Светло је оставила пригушено. Није желела јасноћу. Довољно је било да види обрисе.
Негде пред сан, без напора, без призивања, појавила се још једна мисао.
Флобјан који заклања очи од сунца. И гледа је.
Није се задржала. Али није ни нестала. Само је остала ту, тихо, као нешто што тек треба да добије облик.
Софи–Бети је затворила очи.
И први пут није покушала да раздвоји оно што осећа.
Последица
Следећег дана хотел је радио као и увек, али Софи–Бети је већ на првом кораку знала да ништа неће бити исто. Не зато што се нешто променило споља, него зато што је она другачије стајала у простору. Ходник је био исти, тепих је гутао кораке, врата су се отварала и затварала у истом ритму, али између свега тога постојала је нова линија, у зачетку, једва видљива, али коју је сада јасно осећала.
Софи-Бети се спуштала лифтом, мисли су јој биле бистре, без обзира на њену промењену приватност. Кораци су јој били тежи, али сигурнији.
Када је пролазила поред рецепције, чула је подигнуте гласове, не свађу, већ оштру, напету расправу. Стари рецепционар, Жак, обично миран и сталожен као стена, бесно је гестикулирао према млађој колегиници, Клер, чије су се усне тресле.
„Не, мадмазел Клер! То је господин Де Ла Мор, број 312! И одувек је пио дупли еспресо са млеком од бадема! Није мењао навику тридесет година!“
Жаков глас је звучао као стари, хрскави папир.
Клер је држала таблет, прсти су јој нервозно клизили по екрану. „Али, мсје Жак, у систему пише… црни чај са лимуном. Већ две недеље. И број собе је 405. Систем не греши.“
Софи-Бети се укочила. Није се морала ни да се окрене. Осетила је како јој се пулс убрзава, то препознавање је било болно. Систем не греши. Али се мења. Прсти су јој се несвесно ухватили за хладну, глатку површину колица. Соба 312. Дупли еспресо. Знала је. Знала је то старуверзију. Али знала је и да се у систему, јуче ујутру, то променило. Није било грешке. Била је промена. Нова верзија. И сви су је прихватили. Она сама ју је прихватила, несвесно, доносећи чај господину у собу 405.
Жаков образ је пулсирао. Клер је била на ивици суза.
Софи-Бети је осетила горак укус у устима.
Жак је био последњи чувар, последњи бранилац старе истине.
„Шта се дешава, господин Жак?“ питала је, а њен глас је изненадила сопствену смиреност.
Жак се окренуо, поглед му је био уморан.
„Мадмазел Софи, Клер тврди да господин Де Ла Мор пије чај.“
Клер је, искористивши прилику, брже-боље додала: „Систем то показује, MademoiselleСофи. Зар не?“
Софи-Бети је погледала Жака. У његовим очима је тињао трачак наде, молбе. Надао се да ће она потврдити његову истину, ону коју је памтио деценијама.
Осетила је тежину тог погледа на себи, као физички терет. Да ли је могла да потврди старо, да игнорише ново? Да се бори против система који је већ упио њену сопствену променљивост?
„Систем је…“ почела је. Застала је.
Осетила је како јој се кожа јежи, а речи су јој биле горке у устима.
„Систем је увек у праву, господине Жак.“
Жаков поглед се угасио. Клер је климнула главом, олакшано. Софи-Бети је продужила даље, остављајући иза себе мирис кафе и горчине. Осећала је Жаков поглед на леђима, тежак, оптужујући. Знала је да је изабрала. И да тај избор, иако се никада неће уписати у систем, остаје. И да то, више него било шта друго, боли.
Флобјан је био у врту. Није радио ништа посебно. Али био је нервозан, а тада превише залива биљке. Све је било мокро. Држао је маказе у руци, али није секао. Чекао је прави тренутак, а не прави облик. Подигао је поглед чим је ушла. Није га скренуо. То је било ново.
„Добро јутро“, рекла је.
„Добро“, одговорио је, и у том кратком одговору било је више него у реченици.
Пришла му је ближе него раније, не размишљајући о размаку. Стала је тик уз жардињеру, довољно близу да осети мирис земље и биљака, и нешто још — топлину која не долази из сунца.
„Данас не радиш“, рекла је, гледајући маказе.
„Радим“, одговорио је. „Само не журим.“
Погледала га је.
„Зашто?“
Слегнуо је раменима.
„Неке ствари се покваре кад се пожуре.“
Није рекао више. Али је знао да ће разумети. Када је говори о биљкама, звучао је сигурније него када говори о себи.
Тишина између њих није била празна. Није тражила да се попуни. Стајала је ту, мирно, као нешто што више не мора да се објашњава.
„Софи-Бети је спустила руку на ивицу жардињере. Прсти су јој дотакли лист. Флобјанова рука је већ била ту. Није ју склонио. Његови прсти су били топли и храпави од земље, а кожа јој је упила ту топлоту, упијала је мирис влаге и раста. Додир се десио без намере, али је трајао, продужавајући се кроз невидљиве нити које су их повезивале. Осетила је благо пулсирање у венама на длану, готово као одјек ритма који је долазио из њега. Није био кратак. Није био ни случајан. Задржали су се тако, неколико секунди дуже него што би требало да траје било каква непланирана блискост. Није било потребе да се повуку. Није било потребе ни да се приближе. Било је свеобухватно. Довољно да се простор око њих, на тренутак, слегне у нешто само њихово.
Флобјан је први благо померио руку, али не да прекине, него да направи место.
„Дођи вечерас“, рекао је тихо.
Погледала га је.
„Где?“
„Код мене.“
Није додао ништа. Није објашњавао. Није правио оквир. Позив је био једноставан, без слојева. То ју је изненадило. Не садржај. Начин.
Погледала је његове руке, затим њега. Није видела напор. Није видела потребу да је убеди. Само присутност.
„Добро“, рекла је.
Овог пута без паузе. Без одлагања.
Флобјан је климнуо, кратко. Као да је то већ било одлучено.
„После посла“, додао је.
„После посла“, поновила је.
Остали су још тренутак ту, без потребе да нешто заврше. Затим се она окренула и кренула ка ходнику. Није се освртала. Али је знала да је гледа. Не да провери. Него да запамти. Корак, тело, покрет, силуету…
Софи–Бети је прошла кроз хотел сигурније него раније. Не зато што зна више. Него зато што више не скрива оно што осећа. И први пут јој се учинило да оно што долази неће бити наставак. Него нешто друго.
Сасвим другачије. Али подједнако стварно.
Размак
Стан није био далеко од хотела, али пут до њега трајао је дуже него што је требало. Не због удаљености, него због начина на који су ходали — без журбе, без потребе да стигну. Град је био жив, али не наметљив. Светла су се палила једно по једно, као нека алеја светлости која полако отвара. Флобјан је ишао пола корака испред, али не водећи. Више пратећи ритам који је већ био између њих.
„Није ништа посебно“, рекао је док су се пењали уз уско степениште.
„Добро“, одговорила је.
То јој је одговарало.
Отворио је врата без задршке. Стан је био мали, али отворен. Једна просторија која није покушавала да се подели. Сто, кухиња, прозор који гледа на кровове, биљке на сваком месту где су могле да стану. Неке у саксијама, неке у чашама, неке једноставно остављене да леже. Са таванице у гредама висили су осушени букети биља. На једном сточићу крај прозора, галерија зачинског биља.
„Стварно није посебно“, додао је.
Софи–Бети је ушла и застала.
„Јесте.“
Није објаснила. Није ни он тражио.
Скинула је јакну и оставила је преко столице, исто као код себе. Флобјан је отворио прозор. Ваздух је ушао, заједно са звуковима града, али пригушеним, филтрираним, умекшаним.
„Гладна?“ питао је.
„Јесам.“
„Добро.“
То „добро“ није било план. Било је почетак.
Почео је да вади ствари из фрижидера, без реда који би имао смисла споља, али са унутрашњом логиком. Поврће, сир, нешто што је већ било исечено, боца вина. Мирис свеже траве, влажне земље и нечег слатког, помешан са мирисом вина и зачина, испунио је мали простор. Софи-Бети је осетила како јој се ноздрве шире, упијајући ту опојну мешавину. Удисала је њега.
„Не кувам по рецепту“, рекао је.
„Ни ја“, одговорила је.
Насмејали су се. Први пут без задршке, заједно.
Стајали су једно поред другог у малој кухињи, толико близу да је осећала топлоту његовог тела, пулсирање крви у његовим венама. Руке су им се повремено сударале — нож, даска, чаша — и сваки пут би се између њих проломио тихи, храпави смех. Није то био само звук, већ издах опуштености, признање нечега што је било старо, и ново, и део нечега што су одувек познавали. Није било ни стида, ни скривања. Само сирова, огољена, присутност. И тиха жеља, која је треперила у ваздуху, обећавајући оно што је тек требало да се деси.
Софи-Бети је осетила топлину његовог тела поред себе, не као зид, већ као магнет, невидљиву силу која је нежно привлачи. Стајали су једно поред другог у малој кухињи, мириси зачина и свежег поврћа су им испуњавали ноздрве, мешајући се са мирисом његове коже и косе.
Руке су им се повремено сударале — нож, даска, чаша — и сваки пут би се између њих проломио тихи смех.
Није то био само звук, већ издах опуштености, признање нечега што је било старо, и ново, и део нечега што су одувек познавали. Сваки додир је био ситни плес, нечујни разговор који се водио између тела, не речи.
„То није за то“, рекла је, узимајући му нож из руке.
Није то био прекор, већ тиха, готово милујућа корекција. Прсти су им се додирнули, топли, меки. Осетила је мирис његовог зноја, земље и нечег слатког, као сок. Дубоко је удахнула.
„Знам“, одговорио је.
Његове очи су се на тренутак зауставиле на њеним уснама.
„Зашто га онда користиш?“
Није то било питање, већ шапат, који тражи дубљи одговор, нешто што би се уписало у тај додир.
„Зато што ми је ту.“
Погледала га је. Њен поглед је био тежак, истражујући, тражећи пукотину у његовој једноставности.
„То није разлог.“
„Јесте“, рекао је и слегнуо раменима.
Осмех му је био спор, топао, препознавајући.
„Довољан. Зато што је мој. Зато што је наш.“
Поново су се насмејали. Софи–Бети је почела да сече, сигурније него што је очекивала. Покрети су јој били прецизни, али опуштени. Кување је тада постало само још један начин да се буде ту.
Флобјан је сипао вино у две чаше и пружио јој једну. Додир прстију био је кратак, али топао.
„За шта пијемо?“ питала је.
Размислио је.
„За то да ништа не покваримо.“
Насмејала се.
„Касно је за то.“
„Онда“, рекао је, „за то да не поправљамо превише.“
Климнула је. То јој се допало.
Сели су за сто, са тањирима који нису били савршени, али су били довољни. Храна је била једноставна, али жива, као и све у том стану.
„Овде је другачије“, рекла је.
„Од чега?“
Застала је.
„Од свега.“
Није морао да пита даље. Знао је. Гледао ју је док говори, али не као раније. Не тражећи. Само присутан.
„Овде ништа не тражи од тебе да будеш нешто“, рекао је.
Подигла је поглед.
„А ти?“
Слегнуо је раменима.
„Ја сам ту.“
Није знала шта да каже.
После вечере нису одмах устали. Чаше су остале на столу, полупуне. Светло је било мекано, довољно да види, али не и да разјасни све.
Софи–Бети је устала прва и пришла прозору. Погледала је напоље, али није тражила ништа конкретно.
Флобјан јој је пришао. Не иза. Поред.
Нису се гледали одмах. Стајали су тако, неколико тренутака, без потребе да нешто започну. Његова рука је пронашла њену. Природно. Без питања. Овог пута није било задршке.
Окренула се према њему. Близу. Без напетости. Без потребе да се нешто деси. И управо зато — десило се.
Прво јој је лизну горњу усну! Пољубац који је уследио није био нагао. Није био ни спор. Био је тачан. Као нешто што је већ постојало, само није било изговорено.
Софи–Бети је затворила очи. Не да би побегла. Него да би остала.
Руке су јој се нашле на његовим раменима, лако, без тежине. Његове су биле сигурније, али не јаче.
Није било напетости. Није било потребе за доказивањем. Само једно осећање које се шири.
Касније, када су седели на ивици кревета, без потребе да говоре, Софи–Бети је знала: ово није исто. Не мање. Не више. Другачије.
И први пут јој се учинило да то може да постоји паралелно. Без судара. Без потребе да се једно поништи због другог.
Флобјан је наслонио чело на њено.
„Остани“, рекао је тихо.
Није то био захтев. Више као могућност. Софи–Бети га је погледала. Није одговорила одмах.
Али није ни отишла.
И то је било довољно.
