Други живот у Греноблу — 2. део
6. Игра без места — Гренобл, сусрет 1
Позив је стигао без најаве, као што то обично бива са стварима које потпуно мењају ток живота. Семинар у Греноблу, неколико дана, тема која је била довољно блиска да не тражи припрему, и довољно далека да не буди нарочито интересовање. „Касноантичке фигурине и њихова трансформација у раном средњем веку“. Прихватила је без размишљања, готово механички, као да одговара на нешто што је већ одлучено.
Путовала је возом. Кретање јој је увек доносило смирење, али овог пута није било тог осећаја. Као да се не помера из једног места у друго, него из једног слоја себе у други, без јасне границе између њих.
Хотел у коме је био семинар био је један од оних амбијената који постоје свуда и нигде. Ходници са истим тепихом, светло које не прави сенке, сале у којима се говори, али се ништа не задржава. Близина кампуса осећала се свуда —у функционалности без вишка, без потребе да се памти. И у буци младог света. У енергији.
Пријавила се, узела кључ, оставила торбу у соби која је била потпуно онаква каква треба да буде: уредна, неутрална, без трагова претходних боравака. Отворила је прозор, али поглед није доносио ништа што би могла да задржи поглед.
Касније те вечери Софи је остала сама за високим столом крај прозора. Град је доле био пун светала и трамваја, а сала се полако празнила од људи који су још разговарали иако су одавно престали да слушају једни друге.
Те вечери у Греноблу хотел је био прегрејан. У сали за конференције још су остали последњи учесници, људи који су продужавали разговоре више из навике него из потребе. Софи је стајала са чашом вина када јој је пришла жена коју је раније једном видела уз Жилијена, на неком скупу.
Имала је кратку седу косу и уморан осмех људи који су предуго провели по универзитетима.
Жена са кратком седом косом сипала је себи још вина.
„Ви сте са Жилијеном?“
Софи је климнула.
„Лепо вас гледа“, рекла је жена мирно.
Није звучало ни љубоморно ни иронично. Као чињеница.
„Познајете га дуго?“ – упитала је Софи
„Предуго.“
Насмешила се кратко и пружила руку.
„Клер Димон.“
Име јој ништа није значило, али начин на који је изговорила Жилијеново име значио је да припада неком старијем делу његовог живота.
„Био је другачији раније“, рекла је после неколико секунди.
„Како?“
Клер је слегнула раменима.
„Мање миран. Више… амбициозан.“
Тражила је реч.
„И мање нежан.“
Софи није одговорила.
Негде иза њих неко је гласно причао о грантовима и европским фондовима.
Клер је је отпила вино.
„Први брак га је променио.“
То је рекла без драматике.
Као податак који више никога не боли довољно.
„Знам да је био ожењен.“
„Скоро десет година.“
„Зашто су се развели?“
Клер је погледала према сали, као да проверава ко је у близини.
„Његова жена је говорила да поред њега човек почне да се осећа као пројекат.“
Софи је први пут те вечери скренула поглед.
„То није сасвим нетачно“, наставила је Клер. „Он воли људе које може да обликује. Некада тога није био свестан.“
„А сада?“
Клер се насмешила.
„Сада јесте. То га чини опаснијим.“
Тишина је кратко остала између њих.
„Ипак“, додала је после тренутка, „никада нисам видела да некога гледа као вас.“
Софи је осетила непријатну топлину у грудима.
Не зато што је реченица била ласкава.
Него зато што је први пут помислила да можда не улази у његов живот.
Неколико тренутака ћутале су гледајући светла трамваја доле испод хотела.
„Чудно је видети вас коначно заједно“, рекла је Клер.
Софи је подигла обрве.
„Коначно?“
Клер ју је погледала изненађено.
„Зар вам никад није рекао?“
„Шта?“
Насмешила се кратко.
„Долазио је код вас у кућу док сте били дете.“
Софи се није одмах померила.
Негде иза њих неко је померио столицу по паркету.
„Мој отац је познавао много људи.“
„Не овако.“
Клер је отпила вино.
„Жилијен је тада био стипендиста. Ваш отац му је помагао. Долазио је скоро сваке недеље.“
Софи је покушала да призове лице много млађег Жилијена и није успела.
„Ви сте имали дванаест година“, наставила је Клер. „Носили сте огромне џемпере и стално цртали хотеле.“
Софи је први пут скренула поглед.
Нејасно се сетила столова пуних папира, очевих пријатеља, дима цигарета и једног високог младића који је ћутао више од осталих.
„Једном сте му показивали план хотела који сте измислили“, рекла је Клер уз осмех. „Собе без бројева. Госте са чудним именима.“
Софи је осетила како јој се нешто помера дубоко у стомаку.
„ Зар је могуће да се свега тога сећа? рекла је тихо, спустивши поглед
„Он га никада није заборавио.“
Тишина је кратко остала између њих. Софи је осетила изненадну нежност према сопственом детињству. Није знала да ју је тада већ гледао тако пажљиво.
„Шта је било толико посебно?“ питала је Софи.
Клер ју је погледала пажљивије.
„Рекли сте му да људи постају други чим довољно дуго остану у хотелу.“
Софи није одговорила.
„Били сте девојчурак“, наставила је Клер. „А онда сте додали нешто због чега вас је годинама помињао.“
„Шта?“
Клер се насмешила.
„Кад порастем, имаћу више живота.“
Кад се вратила у хотел, скинула је ципеле насред собе и неколико секунди седела на кревету затворених очију. У устима јој је остао метални укус вина и каменица.
Мислила је да ће проћи.
Није прошло.
У купатило је стигла прекасно да изгледа достојанствено.
После је дуго седела на поду, наслоњена на каду, са мокром косом залепљеном за лице.
Негде иза зида неко је пустио туш. То ју је изненада умирило.
Узела је телефон. Кратка порука.
„У Греноблу сам.“
Застала је на тренутак, не због сумње, него због прецизности и додала:
„Где ћемо се наћи?“
Одговор је стигао брзо, без оклевања. Као и први пут.
Кратка порука, име места које није носило никакву посебност. Није покушавао да направи оквир, нити да ублажи сусрет. Као да је знао да ништа споља не може да утиче на оно што ће се догодити.
Видео ју је пре него што је она њега препознала.
Стајао је неколико корака даље, па ипак је у том тренутку постао једино место које постоји. Када су се погледи сусрели, није било изненађења. Било је препознавања.
Пришла му је. Нису се загрлили одмах.
Постојао је тај кратак размак, једва приметан, у коме су обоје стајали као да проверавају да ли је могуће да су ту. А онда је тај размак нестао.
Његов додир није био снажан, само је био потпун. Као да не оставља места за друго значење. Осетила је како јој тело реагује пре него што стигне да помисли било шта. Ништа није стајало између ње и тог тренутка. Само садашњост која не тражи објашњење.
Погледао ју је, не дуго, али довољно да види оно што није изговорено.
„Дошла си.“
„Јесам.“
То је било довољно.
Отишли су на ручак, у један ресторан који није имао амбицију да остави утисак. Столови близу, гласови пригушени, светло равномерно. Седели су једно наспрам другог.
Разговор је почео опрезно, не из несигурности. Него као да траже тон који ће одговарати ономе што већ постоји.
Питао ју је о послу, о граду, о њеним данима. Одговарала је једноставно, без покушаја да нешто прикрије или нагласи. Говорила је о музеју, о поставкама, о предметима који траже своје место.
Ћутао је, пушио. Помало растројено.
Она је њега питала о кампусу, о начину усавршавању једног флористе, о ономе на чему сада ради. Говорио је о системима, о затвореним круговима, о еколошкој равнотежи која се одржава док се не наруши. Његове речи су имале смисао, али оно што је остајало није било у речима.
Паузе између реченица биле су дуже него што би требало.
Али нису биле празне.
У тим паузама је било оно што су обоје знали, али нису изговарали.
Није га питала зашто јој се није јавио. Он није питао зашто је отишла.
Те ствари нису припадале овом сусрету.
Ипак, биле су свуда.
У начину на који је држао виљушку, у начину на који је склањала косу са лица, у тренутку када би се погледи срели и задржали секунду дуже него што је потребно.
Набијеност није била у речима.
Била је у опни ваздуха.
А онда им је, нагло, звук тешке бушилице готово пробио бубне опне. Недалеко, радници са шлемовима су опет нешто копали. Флобјан их је сочно опсовао и одмах се осетио смиренијим.
„Шта?“
Флобјан је погледао низ улицу, као да одговор тражи међу пролазницима.
„Простор који неће тражити објашњење.“
Насмејала се кратко.
„То звучи као врло лош слоган за хотел.“
„Можда.“
Киша је почела готово неприметно. Ситна, густа, она која не мења град него га само замути.
Нису пожурили.
До хотела су стигли ћутећи.
У лифту је стајала жена са кесама из супермаркета и човек који је мирисао на цигарете. Нико их није погледао.
Тек када су врата собе остала затворена иза њих, настала је она врста тишине која више не прима спољашњи свет.
Софи је спустила ташну на под.
Флобјан јој је пришао без речи.
Није било наглости. Управо обрнуто. Као да су обоје већ дуго у истом покрету који тек сада постаје видљив.
Пољубио ју је први пут озбиљно, без задршке коју су до тада одржавали између себе као облик пристојности.
Осетила је како јој тело реагује готово љутито, као да је предуго чекало нешто што више не жели да одлаже.
Руке су му мирисале на дуван, кишу и лишће.
Није знала када су завршили на кревету.
Само је у једном тренутку схватила да јој се смеје у врат јер покушава да откопча његову кошуљу погрешним редоследом.
„Катастрофална организација“, промрмљао је.
„Ћути.“
„То ме додатно мотивише.“
Насмејала се први пут потпуно опуштено.
А онда више није било разговора.
Соба је мирисала на влагу, вино и превише загрејану хотелску постељину.
Негде иза зида кратко је зазвиждала цев.
Није јој сметало ништа. Утонули су у сан наги и припијени.
Када су се пробудили хотел је мирисао на кроасане и кафу, дан је био исти као и пре, али аура око њих више није био неутрална.
Протегла се мазно и поново га привукла. Била је гладна. Њега. А и кроасана.
Кретали су се поред безличних зграда које су сада добијале значење.
Зауставили су се без договора. Он је први проговорио.
„Можемо да направимо нешто што неће припадати ничему другом.“
Није га одмах погледала.
„Шта?“
„Да долазиш овде. Повремено. Када хоћеш. Када можеш.“
Застао је, као да мери речи, али не због сумње.
„И да сваки пут будемо негде другде.“
Погледала га је сада.
„У ком смислу.“
„Други хотел. Сваки пут.“
Рекао је то једноставно, без наглашавања. Као да предлаже нешто што је већ јасно.
„Без места које траје.“
Није одговорио на оно што није изговорила.
Али је знао.
Та идеја није била нова. Била је само именована. Као и све између њих.
Није рекла одмах да.
Није рекла ни не.
Али у том тренутку, док је стајала испред њега, у граду који није њен, у животу који није једини, знала је да је већ ушла у ту игру.
Не кроз нешто што би личило на одлуку. Него као наставак нечега што је одавно почело.
7. Први хотел — Гренобл, сусрет 2
Хотел је био близу кампуса, али не толико да би припадао његовом свету. Налазио се у једној од оних улица које изгледају као да су ту само да повежу две тачке, без сопствене намере. Фасада равна, без украса, прозори једнаки, као да је неко хтео да уклони сваку могућност да се нешто задржи у погледу.
Унутра је ваздух био хладнији него напољу. Не због температуре, него због начина на који је место било организовано. Рецепција мала, ходник узак, тепих који пригушује кораке. Све је било функционално, али не и неутрално.
Рекла је име. Дали су јој кључ.
Соба је била на другом спрату. Није користила лифт. Ионако је мирисао на лош парфем кад га је отворила.
Док је ходала ходником, имала је осећај да иде ка месту које је већ једном видела, али не у овом облику. Врата су била иста као и сва друга, број дискретан, једва видљив. Откључала је и ушла.
Соба није била мала, али је деловала затворено. Зидови светли, али без дубине. Кревет постављен тако да заузима центар, као да је једина тачка око које се све организује. Прозор је гледао ка згради преко пута, довољно близу да поглед нема где да оде.
Спустила је торбу. Није се одмах померила.
Постоји тренутак када место тек треба да се прихвати, када још не припада никоме. Стајала је у том тренутку, између уласка и боравка.
Телефон је зазвонио.
„Ту сам“, рекао је.
„Други спрат.“
Прекинула је.
Није погледала у огледало. Није поправљала ништа. Све је већ било ту.
Када је покуцао, отворила је одмах.
Стајао је на вратима као да је већ био унутра.
Нису говорили.
Пољубац није био нагао. Није био ни спор. Имао је ону доследност коју је препознала — као да не почиње, него се наставља. Његове руке су је дотакле без тражења, без оклевања, као да знају где припадају. Осетила је како јој се тело помера ка њему пре него што је стигла да помисли било шта. У том додиру није било времена. Прошлост није допирала до њега. Све остало остало је напољу. Страст која укида спољашњи свет.
8. Без места које траје — Гренобл / Лион, наредне седмице
Касније, док су лежали ознојени, соба је изгледала другачије, али не због светла. Као да је све око њих изгубило своју почетну структуру и сада се распоређује око њих.
Нису осећали потребу да говоре одмах.
Дисање се успоравало, враћало у ритам који припада телу када више не мора да се доказује.
„Мирише на јебарник“ — рекла је одједном Софи — „на кисели зној, задах“, помирисала се испод пазуха и дунула у длан, а онда оњушила и њега.
Лежала је поред њега — између додира и раздвајања.
Флобјан је лежао заваљен, са руком преко очију.
„Знаш шта је најгоре?“ рекао је.
„Шта?“
„Што тело увек обећа више него што човек може да издржи.“
Ћутала је.
Негде иза зида неко је пустио воду.
„Свака ерекција је превара“, рекао је мирно.
Софи се насмејала, уморно.
„Беспризорни романтичару.“
„Еколог.“
Чуло се како ходником пролази собарица са колицима. До њих је допро јак мирис избељивача, да је Софи помислила на болнице.
„Ово место, овај уморни хотел“, рекла је тихо, „као да не жели да нас задржи.“
Он се благо насмејао.
„Зато је добро.“
Окренула се ка њему.
„Не желиш да остане?“
„Не овде.“
Застао је на тренутак, тражећи реч која неће затворити оно што жели да каже.
„Хоћу да нема места које ћемо поновити.“
Ћутала је.
Знала је шта значи, али је чекала да то изговори до краја.
„Сваки пут други хотел. Друга соба. Без трагова. Ми, сваки пут другачији, а исти“
Погледала га је, не као питање, као проверу.
„Као да се не понавља.“
„Као да постоји само тада“, рекао је.
У тој реченици није било покушаја да се заштити, ни да се оправда. Била је једноставна, али је носила тежину одлуке која се не изговара често.
„И онда одлазимо“, додао је. „Без наставка на истом месту.“
Затворила је очи на тренутак.
Није мислила на Лион. Није мислила ни на Жилијена тамо. Није мислила ни на оно што остаје после.
Само на то како ова идеја одговара нечему што је већ у њој постојало. Подвојеност која не разара, него спаја оно што не може да стане тако лако у један живот.
Отворила је очи.
„А ако пожелимо да се вратимо?“
„Не враћамо се“, рекао је мирно. „Долазимо поново.“
Разлика је била мала. Али дубока.
Насмешила се.
Не зато што је то било лако. Него зато што је било тачно.
У том тренутку, соба више није била безлична.
Постала је прво место које неће имати наставак.
И управо зато — почетак.
9. Повратак у меру — Лион
Повратак у Лион није имао драматичност. Воз је стигао на време, перон је био исти као и увек, људи су излазили и разилазили се без задржавања. Град је примао назад без питања, као да се ништа није догодило.
Њихов стан изнад града био је непромењен. Слике на зидовима, књиге, сунце које улази под истим углом. Чак је и ваздух имао ону познату густину која не тражи прилагођавање. Спустила је торбу, отворила прозор, чула жичару како пролази — исти звук, иста путања. Шине у ваздуху, не на земљи. „Воз“ који води у висину.
Све је било на свом месту. И она је знала како да се врати у то окружење. Лишена икаквог преиспитивања.
Ипак, ујутру је устала раније него иначе, без потребе. Кретала се кроз стан брже него што је било потребно, као да мора да претекне нешто што још није стигло. Кафа је била јача, покрети прецизнији, али и убрзанији. Није правила грешке, али је све радила са благим вишком енергије који није имао разлог. Једино није могла да нађе чарапе. А после није могла да се сети где је паркирала ауто.
Он је то приметио, али није одмах рекао ништа.
Седео је за столом, прелиставао белешке, као и увек, али је поглед задржавао на њој дуже него обично. Није је посматрао као проблем, него као нешто што покушава да разуме без интервенције.
„Како је било?“ питао је.
„Добро“, рекла је, пребрзо.
Застала је на тренутак, као да треба да допуни.
„Занимљиво.“
Реч је била правилна, али није била довољна.
Пришла је прозору, више да би нешто урадила него што је било потребно. Погледала је напоље, али није видела ништа конкретно. Чинило јој се да јој смрди одећа. Имала је кошуљу од претходног дана.
„Семинар је био о античким фигурама“, наставила је. „О контекстима, о начину на који се читају ван свог времена.“
Говорећи, убрзавала је благо, као да реченице треба да стигну једна другу.
„Било је доста људи, различитих приступа… занимљиво је како се исти предмет може тумачити потпуно другачије у зависности од налазишта.“
Он је климнуо, али није гледао у папире.
„Јеси ли срела неког познатог?“
Питање је дошло мирно, али са благим помаком који није био у тону, него у начину на који је изговорено. Као да не пита само оно што пита.
Окренула се ка њему. За тренутак је застала.
„Јесам“, рекла је. „Једну колегиницу из Нице.“
Реченица је била спремна пре него што ју је изговорила.
„Размишљамо да започнемо један пројекат. Везан за… фигурине. За Гренобл.“
Није додала објашњење одмах. Као да чека да види како ће звучати.
Он је остао миран.
„Гренобл?“
„Да“, рекла је, сада већ сигурније. „Тамо има занимљивих налаза, али и контекст је другачији. Затворенији. Као да су предмети… више издвојени.“
Речи су долазиле лако, али брже него што би требало.
„Универзитет је доста фокусиран на те теме сада. Кампус је… другачији. Организован, али некако… изолован у себе.“
Застала је на тренутак, па додала, готово успут:
„Имају и жичару. Као и ми“
Та реченица је висила у ваздуху краће него што би требало.
Он се благо насмешио.
„Звучи као да си пажљиво гледала.“
„Јесам“, рекла је брзо.
Превише брзо.
Пришла је столу, узела шољу, па је вратила, као да није сигурна шта треба да уради са рукама.
„Могло би то да буде занимљиво“, наставила је. „Да се направи паралела између различитих изложбених простора и начина излагања.“
Он је сада спустио папире. Гледао ју је директно, али без притиска.
„Хоћеш да радиш на томе?“
Питање није било оптужба. Жил то никада не ви себи дозволио. Тражило је одговор, не оправдање.
Било је отворено.
Застала је.
У том кратком размаку, између питања и одговора, све је било присутно: стан, град, жичара, хотел који нема наставак.
„Можда“, рекла је.
Тише него што је говорила до тада.
То „можда“ није звучало неодлучно. Било је заправо прецизно.
Он је климнуо, као да прихвата одговор који не тражи даље разјашњење.
„Добро“, рекао је.
Вратио се папирима.
Разговор је завршио без краја.
А она је убацила кошуљу у машину и окупала се темељно. Сваки пору, сваку влас.
Касније, док је била сама у музеју, покрети су јој се успорили. Као да тело тражи да врати меру коју је јутро пореметило. Уз пословично лош еспресо.
Али сада је знала да стабилност није једини облик.
Између полица, ознака и распореда, депоа, постојало је још нешто.
Невидљиво. Али непогрешиво.
Јустина је звала у погрешно време, као и увек.
Софи је била у музеју, између две полице, са каталогом у руци који није имала где да спусти.
„Мама хоће да дођемо за викенд“, рекла је Јустина без увода. „Каже да отац није добро.“
„Шта му је?“
„Ништа. Досадно му је. Али мама то не уме да каже директно.“
Софи је наслонила каталог на полицу.
„Могу у суботу.“
„Добро.“ Кратка пауза. „Жилијен?“
„Питаћу га.“
Јустина је неко време ћутала, што није била њена навика.
„Слушај“, рекла је. „Видела сам је синоћ.“
„Кога?“
„Ону твоју колегиницу. Из музеја. Она што се развела прошле године.“
„Мирјам?“
„Да. Срела сам је у кафићу. Била је сама, изгледала је добро. Боље него раније.“
Софи је чекала.
„Рекла ми је нешто занимљиво“, наставила је Јустина. „Рекла је да је тек после развода схватила колико је енергије трошила на одржавање једне слике о себи.“
Застала је.
„Није ни знала да то ради. Мислила је да живи. А заправо је — управљала.“
Софи није одговорила одмах.
„Занимљиво“, рекла је.
Глас јој је био раван. Професионалан.
„Јесте“, рекла је Јустина. И у тој једној речи није било ничег оптужујућег. Само констатација човека који је прочитао нешто и сматра да вреди поделити.
Разговор је наставио даље — отац, викенд, ручак, ко доноси вино.
Али реченица је остала.
Не као упозорење.
Као слика у којој се Софи препознала пре него што је хтела.
10. Бриж — кратко путовање са Жилијеном
Бриж их је дочекао кишом која није изгледала као време него као стање града. Вода је била свуда — у каналима, на калдрми, у стаклима излога, у тамним фасадама које као да никада нису сасвим суве. Софи је кроз прозор таксија посматрала бицикле наслоњене на мостове, цвеће испред малих хотела и људе који ходају брзо, без нервозе, као да град одавно зна сопствени ритам.
Жилијен је имао предавање следећег јутра, али су стигли два дана раније.
„Превише волим овај град да бих долазио само пословно“, рекао је док су прелазили преко једног од камених мостова.
Хотел који је изабрао био је готово невидљив споља. Уска фламанска фасада скривала је потпуно другачији ентеријер: стакло, светло дрво, тихе лифтове и огромне прозоре окренуте води. Све је мирисало на кедар, пешкире и скуп сапун.
На рецепцији су им рекли да резервација не постоји.
Жилијен је неколико секунди ћутао.
То је био лош знак.
„Наравно да постоји“, рекао је мирно.
Рецепционер је поново проверио екран.
„Monsieur, немамо ништа на то име.“
Софи је већ видела како му се мења израз лица.
Не споља много.
Али довољно.
Онај танки слој професорске сигурности почео је да пуца пред баналношћу хотелског система.
„То је немогуће“, рекао је.
„Жао ми је.“
„И мени је.“
То је изговорио превише хладно.
Софи га је додирнула по руци.
„Жилијен.“
„Не подносим кад администрација побеђује.“
Рецепционер их је збуњено гледао.
После десет минута испоставило се да је резервација била под „Delacroise“ уместо „Delacroix“.
Док су улазили у лифт, Софи је почела да се смеје.
„Ово ти је први пут да ниси у праву?“
„Не.“
„А други?“
„Не драматизуј.“
Софи је стала насред собе и насмејала се.
„Ти бираш хотеле као љубавнице.“
„Нетачно“, рекао је мирно. „Много пажљивије.“
Спа центар се налазио испод нивоа воде. Кроз дуга стакла видели су тамне канале и одразе светала који су подрхтавали по плафону. Људи су говорили шапатом или уопште нису говорили.
Жилијен је лежао затворених очију са пешкиром пребаченим преко рамена. Коса му је била мокра, седа више него раније, и први пут га је видела потпуно без јавне улоге: без предавања, без студената, без реченица.
Само мушкарац који уме да ћути.
Касније су дуго ходали градом. Бриж је увече изгледао као да припада неком споријем веку. Светла су се ломила по води, из ресторана је допирао мирис путера и вина, а иза појединих прозора видели су људе како вечерају под жутим лампама, потпуно затворени у сопствене мале животе.
„Могла бих овде да живим“, рекла је Софи.
Жилијен ју је погледао искоса.
„Не“, рекао је. „Превише волиш промену.“
Није звучало као замерка.
Сутрадан је говорио на универзитету. Софи га је посматрала из последњег реда док објашњава град као „споразум људи о заједничкој стварности“. Говорио је мирно, сада без потребе да доминира, и управо зато су га сви слушали.
После предавања остали су сами у малом ресторану крај канала. Пили су бело вино и јели шкољке са помфритом, док је напољу падала ситна киша.
„Пази.“
Касно.
Црвени сос који је закачила руком се просуло преко столњака.
Жилијен ју је погледао и почео да се смеје. Уместо да опсује и она је праснула у смех.
У једном тренутку већ изнервирана Софи, натечених стопала од ходања, више није могла да слуша америчке туристе за суседним столом.
„Ако још једном чујем реч аутхентиц, скочићу у канал.“
Жилијен је отпустио кравату.
„То би бар поправило атмосферу.“
„Ипак не бих могла бих овде да живим“, закључила је Софи.
„Хоћу сутра у Лондон“, рекао је изненада.
„Сутра?“
„Постоји једна слика коју желим поново да видим са тобом.“
Није морала да пита која.
Воз за Лондон кренуо је рано. Софи је већи део пута гледала кроз прозор: сива поља, маглу, кратке станице које нестају пре него што их човек упамти. Била је нервозна због проласка подморским хотелом, на ивици између страха и панике. Пишкило јој се.
Таксиста у Лондону је трећи пут промашио улицу.
Жилијен је неколико секунди ћутао пре него што је скинуо наочаре.
„Слушате ли ви уопште шта говорим?“Не, озбиљно. Почињем да мислим да возите по концептуалној мапи града.“
Софи је спустила главу да сакрије осмех.
Тон му није био гласан.
Био је гори од тога.
Хладан.
Софи га је погледала изненађено.
Таксиста је одмахнуо руком нешто неразговетно на енглеском.
Жилијен је кратко опсовао на француском и окренуо главу према прозору.
После неколико секунди додао је мирно: „Извини.“
Није било јасно коме.
У Лондону је све било брже него у Брижу. Људи, светла, кораци, саобраћај. Чак је и ваздух изгледао нестрпљиво.
Национална галерија је била топла и препуна туриста. Помало несносна у тој скучености од тела и њихових мириса, од жамора, шкљоцања апарата.
Стајали су дуго пред Ван Ајковом сликом.
The Arnolfini Portrait
Софи је прво гледала тканину, пса, ситне детаље намештаја. Тек онда огледало.
Мало, тамно, готово неприметно.
У њему су биле још две фигуре.
Посматрачи унутар слике.
„То је најважнији део“, рекао је Жилијен тихо.
„Огледало?“
Климнуо је.
„Не знаш више ко припада призору. Људи са слике или они који је гледају.“
Софи је пришла ближе.
У тамној површини стакла ухватила је на тренутак њихов одраз преко музејске светлости — себе и њега, иза пара који стоји већ вековима непомично.
Одједном јој се учинило да се сви велики односи можда састоје управо од тога:
не од љубави, него од начина на који двоје људи остану у туђем огледалу.
Када су изашли напоље, Лондон је мирисао на кишу и метал.
Жилијен јој је без речи узео руку.
У соби, пред спавање Жил јој је скинуо минђушу као да отвара нешто крхко. Говорио је још нешто о фламанском сликарству док јој је откопчавао хаљину.
Био је одличан љубавник у свакој ситуацији.
После су отворили још једну боцу вина.
И први пут после много времена Софи је помислила да би један живот можда ипак могао бити довољан. Била је задовољна, а онда су почели грчеви у стомаку, што од лоше хране, што од нервозе изазване несносном туристичком гужвом, отрчала је у купатило и повратла.
„Само на филму су животи, љубави и градови идеални – факнем им се“ — рекла је Жилијену, спустила главу на јастук и одмах заспала.
На аеродрому је први пут озбиљно изгубио живце.
„Био је овде.“
„Жилијен, смири се.“
„Смирен сам.“
Није био.
Превртао је торбу са готово увређеним изразом лица, као да пасош лично издаје његово поверење у ред.
Софи је на крају пронашла документ у фасцикли са програмом конференције.
„Ти си професор историје уметности“, рекла је. „Не међународни криминалац.“
Жилијен је узео пасош и неколико секунди ћутао.
„Ово никоме нећемо поменути.“
11. Хотел у центру — Гренобл, Le Grand Hôtel, долазак
Рекао је то успут, као да не мења ништа.
„Прихватићеш пројекат, надам се “, рекао је Жил не подижући поглед са бележака. „Занимљиво је то што си поменула. Тај Гренобл.“
Застао је, тек толико да реченица добије тежину.
„Могао бих и сам да одем. Чисто да видим.“
Софи га није одмах погледала.
„Мислим да би било добро“, додао је. „За тебе, пре свега.“
Реч „за тебе“ остала је у ваздуху дуже него што је требало.
Климнула је.
„Ићи ћу опет“, рекла је мирно.
Овог пута без убрзања.
Као одлука која је већ донета.
Поруке су биле краће него раније.
Не због удаљености, него због прецизности.
„Када долазиш.“
„За три дана.“
„Хотел?“
Застала је.
Није желела безлично место.
Није желела амбијент и атмосферу који се брише чим изађе.
„Нешто у центру“, написала је. „Старинско.“
Одговор није стигао одмах.
Замишљала га је како тражи, не из практичности, него из истог разлога из ког је предложио игру.
„Le Grand Hôtel.“
Име је стајало у поруци као готова сцена.
Le Grand Hôtel Grenoble
„Близу парка. Пешачка зона.“
Није питала даље.
Знала је да је то право место.
Град ју је примио другачије него први пут.
Grenobleније био отворен као југ, нити сабран као Лион. Имао је нешто затворено у себи, као тврђава која се не види одмах, али одређује све. Планина је стајала изнад града као граница која није само географска.
Хотел је био у центру, старински раскошан.
Улаз висок, врата тешка, као да задржавају спољашњи свет. Унутра, богата светлост, негована, теписи дубоки, огледала која не рефлектују одмах, него задржавају слику тренутак дуже. Палата.
Рецепција је била дискретна. Име изговорено тихо. Кључ пружен без питања.
Ходници су имали ону врсту тишине која не припада празнини, него памћењу.
Соба је била другачија од прве. Висок плафон, тешке завесе, кревет који намеће ритам соби. Намештај стар, али не декоративан. Као да је сваки предмет ту са разлогом који није видљив.
Спустила је кофер. Пришла прозору. Парк је био ту, испод, са стазама које се укрштају, људима који пролазе, светлошчу које се задржава на лишћу.
Соба у Le Grand Hôteluније била велика. Већ при уласку чинило се да зидови не стоје равно, него благо задржавају поглед, као да не желе да га одмах пусте даље. Висок плафон давао је ваздуху ширину, а тешке завесе, у боји између злата и сенке, спуштале су светлост у меканим тракама.
Кревет широк, са узглављем пресвученим тканином која је упијала додир, стајао је управо тамо где треба, као центар око кога се све друго распоређује без видљивог напора. Помислила је на тренутак да би боље било да је узглавље гвоздена арабеска, за коју се могу везати руке. Одмах се застидела својој мисли.
Огледало наспрам кревета није враћало слику одмах. Као да је између погледа и одраза постојао невидљиви размак. Када би се приближила, лице би јој се појавило са благим кашњењем, мекше него што јесте, као да одбија да буде потпуно прецизно.
Прозор је гледао ка парку. Не директно, него под благим углом.
То није била соба за боравак. Била је соба за тренутак који траје дуже него што му припада.
„Хоћеш кафу?“ упитао је Флобјан.
„Хоћу прави живот.“
„Е то немају ни у оваквом хотелу. Али, зато сам ја ту!“
Соба је већ била затворена у тишину која није пријатна. Она која не пушта да се нешто каже, али не да ни да се оде.
Софи је стајала близу њега, ближе него што је било довољно. Флобјан је подигао руку, опрезно, као да не сме да поквари нешто што се већ дешава.
А онда — мали, непредвиђени звук.
Пукло је дугме.
Тишина је на тренутак постала оштрија.
Софи је спустила поглед. Није било ничег драматичног у том покрету — али било је нечег готово детињег, као да ју је издао неки мали, непослушни део стварности.
Прстима је дотакла место где је тканина попустила.
„Извини “, рекла је тихо, готово аутоматски.„ Не знам ни да шијем.“
Ту , у тој реченици, нестало је све што је до малопре било сигурно у њој.
Флобјан је гледао то место — не као квар, него као нешто што га је позвало ближе.
Није одмах рекао ништа.
Само је лагано спустио руку на руб тканине, тамо где се отворила. Прсти су му на тренутак застали, као да мери границу — не тела, него дозволе.
Онда је, врло споро, померио тканину у страну. Не да је затвори. Него да је додирне.
Софи није узмакла.
Само је подигла поглед ка њему. У том погледу више није било стида— него нешто друго, много опасније: поверење које није изречено.
„Пусти “, прошапутала је.
Али није померила његову руку. Флобјан је остао ту, у том малом отвору који није требало да постоји.
Када је ушао, међу њима више није било задршке.. Као да су обоје знали да овај сусрет не тражи икакав напор. Додир је био другачији него први пут. Не јачи. Слободнији. Као да је тело научило путању и сада је прати без оклевања.
Покрети нису били нагли. Све је текло без прекида, природно, али са интензитетом који је био на ивици да се издржи. Као да је сваки додир, пољубац, ритам тачан, на месту где треба и кад треба да буде. Чак и онај у међуножју, којег се помало стидела.
У том стању, она је осећала како се отвара. Као да је тело нашло начин да постоји без поделе.
Касније, док је седела на ивици кревета, замршене косе, имала је осећај лакоће.
Окренуо се ка њој.
„Причај ми о њему.“
Није морао да прецизира.
Знао је.
„Не“, рекла је.
Мирно. Не одбрамбено.
„Зашто.“
Питање није било оштро. Више знатижеља.
Погледала га је.
„Зато што немам шта да кријем.“
Застала је.
„Живим добро.“
Реченица је била једноставна. Искрена.
„Све је… како треба.“
Он је није прекидао. Али није ни прихватио.
„Не верујем“, рекао је Флобјан тихо.
Не као оптужбу. Као констатацију.
Софи се насмешила благо.Зато што зна да је то истина и да истина овде није довољна.
Уморна и жедна, пришла је мини-бару. На обострано изненађење, био је потпуно празан.
Рекли су истовремено „Merde!“
„А приметила сам и да су им пешкири искрзани. То се, богами, не би десило у нашем марсејском Пасаж хотелу.“
„Нешто ћу те замолити. Немој обући гаћице кад будемо ишли на ручак. Само ћу ја то знати. Мала тајна!“
У подне су изашли.
Град је био светао, али затворен у своје линије. Кретали су се пешачком зоном без журбе, ништа око њих није захтевало брзину. Софи је овог пута изабрала ресторан.
Био је мали, готово скривен. Rue de Belgrade restaurant.
Име улице ју је насмејало први пут тог дана.
„Зашто баш овде?“ питао је.
„Због једне особе“, одговорила је тајанствено.
Сели су. Наручили без много размишљања.
„Имала сам пријатељицу“, почела је. „Давно.“
Застала је, не тражећи речи, него редослед.
„Звала се Јасмина. Звали смо је Нина.“
Погледао ју је, први пут са нечим што личи на пажњу која није само за њу, него за причу.
„Била је из Београда“, наставила је. „Увек између места. Никад потпуно ту где јесте.“
Насмешила се кратко.
„Учила ме је да ствари не морају да имају једно лице.“
Застала је.
„Да можеш да волиш нешто и да одеш од тога. Или да останеш, а да ниси потпуно ту.“
Погледала га је.
„Тада нисам разумела. Она је била доста старија од мене. Знала је.“
Није додала ништа више. Није било потребе. Он није питао даље.
Ручак је текао мирно, без тежине.
„Шта имаш испод те црвене хаљине?“ пригушено је упитао.
„Ништа! Само ваздух и мало влаге… Као што си тражио. Потпуно сам слободна“, насмејала се изазовно.
Флобјан се загрцнуо од гутљаја вина.
Када су устали, град је био исти, али њих двоје нису. Флобјан, поред ње, благо је дрхтао. Она је била мокра.
И то се није видело споља. Само у начину на који је ходала. Као да је сваки корак део нечега што нема једно место.
И неће га имати.
Касно увече, после њеног одласка, Флобјан је остао у соби још неко време.
Није био тужан. Није био ни задовољан.
Узео је чашу воде и стајао крај прозора. На столу је остао њен шал који је заборавила. Није га подигао одмах. Само га је гледао.
Није покушавао да разуме шта осећа. То му није био начин. Као са биљкама — не питаш зашто расту на одређену страну. Пратиш куда иду.
Софи је ишла на одређену страну.
И он је знао да та страна није према њему.
Не сасвим.
Не до краја.
И чудно — то га није мучило онако како би требало. Мучило га је нешто друго, ситније, готово банално: што неће знати како ће изгледати за десет година. Што неће видети како стари.
Подигао је шал и оставио га на рецепцији.
Није оставио поруку.
Конгрес у Стразбуру је трајао један дан. Довољно кратко да не захтева објашњење, довољно дуго да оправда ноћење.
Хотел је био близу катедрале, у уској улици која није била ни туристичка ни локална. Једна од оних улица које постоје само као пролаз између два места која имају име.
Соба је била мала, уредна, без карактера. Управо таква каква јој је требала.
Софи је спустила торбу и легла на кревет не скидајући ципеле. Плафон је био раван, без украса, без пукотине. Гледала га је неколико минута без мисли.
Није мислила на Жилијена.
Није мислила на Флобјана.
Није мислила ни на музеј ни на фигурине ни на пројекте који чекају.
Само је лежала.
Споља се чуо сат који је откуцавао као да проверава да ли га неко слуша.
Устала је тек када је огладнела. Пронашла је мали ресторан који није имао јеловник на прозору, ушла, наручила без размишљања. Шољица супе и хлеб. Боца воде. Ништа што би оставило утисак.
За суседним столом седела је жена отприлике њених година, сама, са књигом окренутом наопако на столу. Није читала. Само је јела, гледала кроз прозор, повремено пила вино.
Софи ју је посматрала дуже него што је било пристојно.
Жена није изгледала ни тужно ни слободно. Изгледала је — присутна. Као неко ко зна тачно где је и не тражи разлог за то.
Софи је спустила кашику.
Није знала када је последњи пут била негде без разлога који припада неком од њених живота.
Платила је и изашла без журбе. Прошетала је поред катедрале која ноћу није била монументална него само велика, тиха, равнодушна према свему испод ње.
У соби је оставила упаљено светло и заспала пре него што је стигла да помисли да га угаси.
Ујутру је отишла на конгрес, говорила о контекстима, одговарала на питања, пила лошу кафу.
На путу кући, у возу, први пут после дуго времена није проверавала телефон.
Гледала је кроз прозор и мислила на жену са књигом.
На то како је изгледала када не припада никоме осим себи.
