Drugi život u Grenoblu — 2. deo
6. Igra bez mesta — Grenobl, susret 1
Poziv je stigao bez najave, kao što to obično biva sa stvarima koje potpuno menjaju tok života. Seminar u Grenoblu, nekoliko dana, tema koja je bila dovoljno bliska da ne traži pripremu, i dovoljno daleka da ne budi naročito interesovanje. „Kasnoantičke figurine i njihova transformacija u ranom srednjem veku“. Prihvatila je bez razmišljanja, gotovo mehanički, kao da odgovara na nešto što je već odlučeno.
Putovala je vozom. Kretanje joj je uvek donosilo smirenje, ali ovog puta nije bilo tog osećaja. Kao da se ne pomera iz jednog mesta u drugo, nego iz jednog sloja sebe u drugi, bez jasne granice između njih.
Hotel u kome je bio seminar bio je jedan od onih ambijenata koji postoje svuda i nigde. Hodnici sa istim tepihom, svetlo koje ne pravi senke, sale u kojima se govori, ali se ništa ne zadržava. Blizina kampusa osećala se svuda —u funkcionalnosti bez viška, bez potrebe da se pamti. I u buci mladog sveta. U energiji.
Prijavila se, uzela ključ, ostavila torbu u sobi koja je bila potpuno onakva kakva treba da bude: uredna, neutralna, bez tragova prethodnih boravaka. Otvorila je prozor, ali pogled nije donosio ništa što bi mogla da zadrži pogled.
Kasnije te večeri Sofi je ostala sama za visokim stolom kraj prozora. Grad je dole bio pun svetala i tramvaja, a sala se polako praznila od ljudi koji su još razgovarali iako su odavno prestali da slušaju jedni druge.
Te večeri u Grenoblu hotel je bio pregrejan. U sali za konferencije još su ostali poslednji učesnici, ljudi koji su produžavali razgovore više iz navike nego iz potrebe. Sofi je stajala sa čašom vina kada joj je prišla žena koju je ranije jednom videla uz Žilijena, na nekom skupu.
Imala je kratku sedu kosu i umoran osmeh ljudi koji su predugo proveli po univerzitetima.
Žena sa kratkom sedom kosom sipala je sebi još vina.
„Vi ste sa Žilijenom?“
Sofi je klimnula.
„Lepo vas gleda“, rekla je žena mirno.
Nije zvučalo ni ljubomorno ni ironično. Kao činjenica.
„Poznajete ga dugo?“ – upitala je Sofi
„Predugo.“
Nasmešila se kratko i pružila ruku.
„Kler Dimon.“
Ime joj ništa nije značilo, ali način na koji je izgovorila Žilijenovo ime značio je da pripada nekom starijem delu njegovog života.
„Bio je drugačiji ranije“, rekla je posle nekoliko sekundi.
„Kako?“
Kler je slegnula ramenima.
„Manje miran. Više… ambiciozan.“
Tražila je reč.
„I manje nežan.“
Sofi nije odgovorila.
Negde iza njih neko je glasno pričao o grantovima i evropskim fondovima.
Kler je je otpila vino.
„Prvi brak ga je promenio.“
To je rekla bez dramatike.
Kao podatak koji više nikoga ne boli dovoljno.
„Znam da je bio oženjen.“
„Skoro deset godina.“
„Zašto su se razveli?“
Kler je pogledala prema sali, kao da proverava ko je u blizini.
„Njegova žena je govorila da pored njega čovek počne da se oseća kao projekat.“
Sofi je prvi put te večeri skrenula pogled.
„To nije sasvim netačno“, nastavila je Kler. „On voli ljude koje može da oblikuje. Nekada toga nije bio svestan.“
„A sada?“
Kler se nasmešila.
„Sada jeste. To ga čini opasnijim.“
Tišina je kratko ostala između njih.
„Ipak“, dodala je posle trenutka, „nikada nisam videla da nekoga gleda kao vas.“
Sofi je osetila neprijatnu toplinu u grudima.
Ne zato što je rečenica bila laskava.
Nego zato što je prvi put pomislila da možda ne ulazi u njegov život.
Nekoliko trenutaka ćutale su gledajući svetla tramvaja dole ispod hotela.
„Čudno je videti vas konačno zajedno“, rekla je Kler.
Sofi je podigla obrve.
„Konačno?“
Kler ju je pogledala iznenađeno.
„Zar vam nikad nije rekao?“
„Šta?“
Nasmešila se kratko.
„Dolazio je kod vas u kuću dok ste bili dete.“
Sofi se nije odmah pomerila.
Negde iza njih neko je pomerio stolicu po parketu.
„Moj otac je poznavao mnogo ljudi.“
„Ne ovako.“
Kler je otpila vino.
„Žilijen je tada bio stipendista. Vaš otac mu je pomagao. Dolazio je skoro svake nedelje.“
Sofi je pokušala da prizove lice mnogo mlađeg Žilijena i nije uspela.
„Vi ste imali dvanaest godina“, nastavila je Kler. „Nosili ste ogromne džempere i stalno crtali hotele.“
Sofi je prvi put skrenula pogled.
Nejasno se setila stolova punih papira, očevih prijatelja, dima cigareta i jednog visokog mladića koji je ćutao više od ostalih.
„Jednom ste mu pokazivali plan hotela koji ste izmislili“, rekla je Kler uz osmeh. „Sobe bez brojeva. Goste sa čudnim imenima.“
Sofi je osetila kako joj se nešto pomera duboko u stomaku.
„ Zar je moguće da se svega toga seća? rekla je tiho, spustivši pogled
„On ga nikada nije zaboravio.“
Tišina je kratko ostala između njih. Sofi je osetila iznenadnu nežnost prema sopstvenom detinjstvu. Nije znala da ju je tada već gledao tako pažljivo.
„Šta je bilo toliko posebno?“ pitala je Sofi.
Kler ju je pogledala pažljivije.
„Rekli ste mu da ljudi postaju drugi čim dovoljno dugo ostanu u hotelu.“
Sofi nije odgovorila.
„Bili ste devojčurak“, nastavila je Kler. „A onda ste dodali nešto zbog čega vas je godinama pominjao.“
„Šta?“
Kler se nasmešila.
„Kad porastem, imaću više života.“
Kad se vratila u hotel, skinula je cipele nasred sobe i nekoliko sekundi sedela na krevetu zatvorenih očiju. U ustima joj je ostao metalni ukus vina i kamenica.
Mislila je da će proći.
Nije prošlo.
U kupatilo je stigla prekasno da izgleda dostojanstveno.
Posle je dugo sedela na podu, naslonjena na kadu, sa mokrom kosom zalepljenom za lice.
Negde iza zida neko je pustio tuš. To ju je iznenada umirilo.
Uzela je telefon. Kratka poruka.
„U Grenoblu sam.“
Zastala je na trenutak, ne zbog sumnje, nego zbog preciznosti i dodala:
„Gde ćemo se naći?“
Odgovor je stigao brzo, bez oklevanja. Kao i prvi put.
Kratka poruka, ime mesta koje nije nosilo nikakvu posebnost. Nije pokušavao da napravi okvir, niti da ublaži susret. Kao da je znao da ništa spolja ne može da utiče na ono što će se dogoditi.
Video ju je pre nego što je ona njega prepoznala.
Stajao je nekoliko koraka dalje, pa ipak je u tom trenutku postao jedino mesto koje postoji. Kada su se pogledi susreli, nije bilo iznenađenja. Bilo je prepoznavanja.
Prišla mu je. Nisu se zagrlili odmah.
Postojao je taj kratak razmak, jedva primetan, u kome su oboje stajali kao da proveravaju da li je moguće da su tu. A onda je taj razmak nestao.
Njegov dodir nije bio snažan, samo je bio potpun. Kao da ne ostavlja mesta za drugo značenje. Osetila je kako joj telo reaguje pre nego što stigne da pomisli bilo šta. Ništa nije stajalo između nje i tog trenutka. Samo sadašnjost koja ne traži objašnjenje.
Pogledao ju je, ne dugo, ali dovoljno da vidi ono što nije izgovoreno.
„Došla si.“
„Jesam.“
To je bilo dovoljno.
Otišli su na ručak, u jedan restoran koji nije imao ambiciju da ostavi utisak. Stolovi blizu, glasovi prigušeni, svetlo ravnomerno. Sedeli su jedno naspram drugog.
Razgovor je počeo oprezno, ne iz nesigurnosti. Nego kao da traže ton koji će odgovarati onome što već postoji.
Pitao ju je o poslu, o gradu, o njenim danima. Odgovarala je jednostavno, bez pokušaja da nešto prikrije ili naglasi. Govorila je o muzeju, o postavkama, o predmetima koji traže svoje mesto.
Ćutao je, pušio. Pomalo rastrojeno.
Ona je njega pitala o kampusu, o načinu usavršavanju jednog floriste, o onome na čemu sada radi. Govorio je o sistemima, o zatvorenim krugovima, o ekološkoj ravnoteži koja se održava dok se ne naruši. Njegove reči su imale smisao, ali ono što je ostajalo nije bilo u rečima.
Pauze između rečenica bile su duže nego što bi trebalo.
Ali nisu bile prazne.
U tim pauzama je bilo ono što su oboje znali, ali nisu izgovarali.
Nije ga pitala zašto joj se nije javio. On nije pitao zašto je otišla.
Te stvari nisu pripadale ovom susretu.
Ipak, bile su svuda.
U načinu na koji je držao viljušku, u načinu na koji je sklanjala kosu sa lica, u trenutku kada bi se pogledi sreli i zadržali sekundu duže nego što je potrebno.
Nabijenost nije bila u rečima.
Bila je u opni vazduha.
A onda im je, naglo, zvuk teške bušilice gotovo probio bubne opne. Nedaleko, radnici sa šlemovima su opet nešto kopali. Flobjan ih je sočno opsovao i odmah se osetio smirenijim.
„Šta?“
Flobjan je pogledao niz ulicu, kao da odgovor traži među prolaznicima.
„Prostor koji neće tražiti objašnjenje.“
Nasmejala se kratko.
„To zvuči kao vrlo loš slogan za hotel.“
„Možda.“
Kiša je počela gotovo neprimetno. Sitna, gusta, ona koja ne menja grad nego ga samo zamuti.
Nisu požurili.
Do hotela su stigli ćuteći.
U liftu je stajala žena sa kesama iz supermarketa i čovek koji je mirisao na cigarete. Niko ih nije pogledao.
Tek kada su vrata sobe ostala zatvorena iza njih, nastala je ona vrsta tišine koja više ne prima spoljašnji svet.
Sofi je spustila tašnu na pod.
Flobjan joj je prišao bez reči.
Nije bilo naglosti. Upravo obrnuto. Kao da su oboje već dugo u istom pokretu koji tek sada postaje vidljiv.
Poljubio ju je prvi put ozbiljno, bez zadrške koju su do tada održavali između sebe kao oblik pristojnosti.
Osetila je kako joj telo reaguje gotovo ljutito, kao da je predugo čekalo nešto što više ne želi da odlaže.
Ruke su mu mirisale na duvan, kišu i lišće.
Nije znala kada su završili na krevetu.
Samo je u jednom trenutku shvatila da joj se smeje u vrat jer pokušava da otkopča njegovu košulju pogrešnim redosledom.
„Katastrofalna organizacija“, promrmljao je.
„Ćuti.“
„To me dodatno motiviše.“
Nasmejala se prvi put potpuno opušteno.
A onda više nije bilo razgovora.
Soba je mirisala na vlagu, vino i previše zagrejanu hotelsku posteljinu.
Negde iza zida kratko je zazviždala cev.
Nije joj smetalo ništa. Utonuli su u san nagi i pripijeni.
Kada su se probudili hotel je mirisao na kroasane i kafu, dan je bio isti kao i pre, ali aura oko njih više nije bio neutralna.
Protegla se mazno i ponovo ga privukla. Bila je gladna. Njega. A i kroasana.
Kretali su se pored bezličnih zgrada koje su sada dobijale značenje.
Zaustavili su se bez dogovora. On je prvi progovorio.
„Možemo da napravimo nešto što neće pripadati ničemu drugom.“
Nije ga odmah pogledala.
„Šta?“
„Da dolaziš ovde. Povremeno. Kada hoćeš. Kada možeš.“
Zastao je, kao da meri reči, ali ne zbog sumnje.
„I da svaki put budemo negde drugde.“
Pogledala ga je sada.
„U kom smislu.“
„Drugi hotel. Svaki put.“
Rekao je to jednostavno, bez naglašavanja. Kao da predlaže nešto što je već jasno.
„Bez mesta koje traje.“
Nije odgovorio na ono što nije izgovorila.
Ali je znao.
Ta ideja nije bila nova. Bila je samo imenovana. Kao i sve između njih.
Nije rekla odmah da.
Nije rekla ni ne.
Ali u tom trenutku, dok je stajala ispred njega, u gradu koji nije njen, u životu koji nije jedini, znala je da je već ušla u tu igru.
Ne kroz nešto što bi ličilo na odluku. Nego kao nastavak nečega što je odavno počelo.
7. Prvi hotel — Grenobl, susret 2
Hotel je bio blizu kampusa, ali ne toliko da bi pripadao njegovom svetu. Nalazio se u jednoj od onih ulica koje izgledaju kao da su tu samo da povežu dve tačke, bez sopstvene namere. Fasada ravna, bez ukrasa, prozori jednaki, kao da je neko hteo da ukloni svaku mogućnost da se nešto zadrži u pogledu.
Unutra je vazduh bio hladniji nego napolju. Ne zbog temperature, nego zbog načina na koji je mesto bilo organizovano. Recepcija mala, hodnik uzak, tepih koji prigušuje korake. Sve je bilo funkcionalno, ali ne i neutralno.
Rekla je ime. Dali su joj ključ.
Soba je bila na drugom spratu. Nije koristila lift. Ionako je mirisao na loš parfem kad ga je otvorila.
Dok je hodala hodnikom, imala je osećaj da ide ka mestu koje je već jednom videla, ali ne u ovom obliku. Vrata su bila ista kao i sva druga, broj diskretan, jedva vidljiv. Otključala je i ušla.
Soba nije bila mala, ali je delovala zatvoreno. Zidovi svetli, ali bez dubine. Krevet postavljen tako da zauzima centar, kao da je jedina tačka oko koje se sve organizuje. Prozor je gledao ka zgradi preko puta, dovoljno blizu da pogled nema gde da ode.
Spustila je torbu. Nije se odmah pomerila.
Postoji trenutak kada mesto tek treba da se prihvati, kada još ne pripada nikome. Stajala je u tom trenutku, između ulaska i boravka.
Telefon je zazvonio.
„Tu sam“, rekao je.
„Drugi sprat.“
Prekinula je.
Nije pogledala u ogledalo. Nije popravljala ništa. Sve je već bilo tu.
Kada je pokucao, otvorila je odmah.
Stajao je na vratima kao da je već bio unutra.
Nisu govorili.
Poljubac nije bio nagao. Nije bio ni spor. Imao je onu doslednost koju je prepoznala — kao da ne počinje, nego se nastavlja. Njegove ruke su je dotakle bez traženja, bez oklevanja, kao da znaju gde pripadaju. Osetila je kako joj se telo pomera ka njemu pre nego što je stigla da pomisli bilo šta. U tom dodiru nije bilo vremena. Prošlost nije dopirala do njega. Sve ostalo ostalo je napolju. Strast koja ukida spoljašnji svet.
8. Bez mesta koje traje — Grenobl / Lion, naredne sedmice
Kasnije, dok su ležali oznojeni, soba je izgledala drugačije, ali ne zbog svetla. Kao da je sve oko njih izgubilo svoju početnu strukturu i sada se raspoređuje oko njih.
Nisu osećali potrebu da govore odmah.
Disanje se usporavalo, vraćalo u ritam koji pripada telu kada više ne mora da se dokazuje.
„Miriše na jebarnik“ — rekla je odjednom Sofi — „na kiseli znoj, zadah“, pomirisala se ispod pazuha i dunula u dlan, a onda onjušila i njega.
Ležala je pored njega — između dodira i razdvajanja.
Flobjan je ležao zavaljen, sa rukom preko očiju.
„Znaš šta je najgore?“ rekao je.
„Šta?“
„Što telo uvek obeća više nego što čovek može da izdrži.“
Ćutala je.
Negde iza zida neko je pustio vodu.
„Svaka erekcija je prevara“, rekao je mirno.
Sofi se nasmejala, umorno.
„Besprizorni romantičaru.“
„Ekolog.“
Čulo se kako hodnikom prolazi sobarica sa kolicima. Do njih je dopro jak miris izbeljivača, da je Sofi pomislila na bolnice.
„Ovo mesto, ovaj umorni hotel“, rekla je tiho, „kao da ne želi da nas zadrži.“
On se blago nasmejao.
„Zato je dobro.“
Okrenula se ka njemu.
„Ne želiš da ostane?“
„Ne ovde.“
Zastao je na trenutak, tražeći reč koja neće zatvoriti ono što želi da kaže.
„Hoću da nema mesta koje ćemo ponoviti.“
Ćutala je.
Znala je šta znači, ali je čekala da to izgovori do kraja.
„Svaki put drugi hotel. Druga soba. Bez tragova. Mi, svaki put drugačiji, a isti“
Pogledala ga je, ne kao pitanje, kao proveru.
„Kao da se ne ponavlja.“
„Kao da postoji samo tada“, rekao je.
U toj rečenici nije bilo pokušaja da se zaštiti, ni da se opravda. Bila je jednostavna, ali je nosila težinu odluke koja se ne izgovara često.
„I onda odlazimo“, dodao je. „Bez nastavka na istom mestu.“
Zatvorila je oči na trenutak.
Nije mislila na Lion. Nije mislila ni na Žilijena tamo. Nije mislila ni na ono što ostaje posle.
Samo na to kako ova ideja odgovara nečemu što je već u njoj postojalo. Podvojenost koja ne razara, nego spaja ono što ne može da stane tako lako u jedan život.
Otvorila je oči.
„A ako poželimo da se vratimo?“
„Ne vraćamo se“, rekao je mirno. „Dolazimo ponovo.“
Razlika je bila mala. Ali duboka.
Nasmešila se.
Ne zato što je to bilo lako. Nego zato što je bilo tačno.
U tom trenutku, soba više nije bila bezlična.
Postala je prvo mesto koje neće imati nastavak.
I upravo zato — početak.
9. Povratak u meru — Lion
Povratak u Lion nije imao dramatičnost. Voz je stigao na vreme, peron je bio isti kao i uvek, ljudi su izlazili i razilazili se bez zadržavanja. Grad je primao nazad bez pitanja, kao da se ništa nije dogodilo.
Njihov stan iznad grada bio je nepromenjen. Slike na zidovima, knjige, sunce koje ulazi pod istim uglom. Čak je i vazduh imao onu poznatu gustinu koja ne traži prilagođavanje. Spustila je torbu, otvorila prozor, čula žičaru kako prolazi — isti zvuk, ista putanja. Šine u vazduhu, ne na zemlji. „Voz“ koji vodi u visinu.
Sve je bilo na svom mestu. I ona je znala kako da se vrati u to okruženje. Lišena ikakvog preispitivanja.
Ipak, ujutru je ustala ranije nego inače, bez potrebe. Kretala se kroz stan brže nego što je bilo potrebno, kao da mora da pretekne nešto što još nije stiglo. Kafa je bila jača, pokreti precizniji, ali i ubrzaniji. Nije pravila greške, ali je sve radila sa blagim viškom energije koji nije imao razlog. Jedino nije mogla da nađe čarape. A posle nije mogla da se seti gde je parkirala auto.
On je to primetio, ali nije odmah rekao ništa.
Sedeo je za stolom, prelistavao beleške, kao i uvek, ali je pogled zadržavao na njoj duže nego obično. Nije je posmatrao kao problem, nego kao nešto što pokušava da razume bez intervencije.
„Kako je bilo?“ pitao je.
„Dobro“, rekla je, prebrzo.
Zastala je na trenutak, kao da treba da dopuni.
„Zanimljivo.“
Reč je bila pravilna, ali nije bila dovoljna.
Prišla je prozoru, više da bi nešto uradila nego što je bilo potrebno. Pogledala je napolje, ali nije videla ništa konkretno. Činilo joj se da joj smrdi odeća. Imala je košulju od prethodnog dana.
„Seminar je bio o antičkim figurama“, nastavila je. „O kontekstima, o načinu na koji se čitaju van svog vremena.“
Govoreći, ubrzavala je blago, kao da rečenice treba da stignu jedna drugu.
„Bilo je dosta ljudi, različitih pristupa… zanimljivo je kako se isti predmet može tumačiti potpuno drugačije u zavisnosti od nalazišta.“
On je klimnuo, ali nije gledao u papire.
„Jesi li srela nekog poznatog?“
Pitanje je došlo mirno, ali sa blagim pomakom koji nije bio u tonu, nego u načinu na koji je izgovoreno. Kao da ne pita samo ono što pita.
Okrenula se ka njemu. Za trenutak je zastala.
„Jesam“, rekla je. „Jednu koleginicu iz Nice.“
Rečenica je bila spremna pre nego što ju je izgovorila.
„Razmišljamo da započnemo jedan projekat. Vezan za… figurine. Za Grenobl.“
Nije dodala objašnjenje odmah. Kao da čeka da vidi kako će zvučati.
On je ostao miran.
„Grenobl?“
„Da“, rekla je, sada već sigurnije. „Tamo ima zanimljivih nalaza, ali i kontekst je drugačiji. Zatvoreniji. Kao da su predmeti… više izdvojeni.“
Reči su dolazile lako, ali brže nego što bi trebalo.
„Univerzitet je dosta fokusiran na te teme sada. Kampus je… drugačiji. Organizovan, ali nekako… izolovan u sebe.“
Zastala je na trenutak, pa dodala, gotovo usput:
„Imaju i žičaru. Kao i mi“
Ta rečenica je visila u vazduhu kraće nego što bi trebalo.
On se blago nasmešio.
„Zvuči kao da si pažljivo gledala.“
„Jesam“, rekla je brzo.
Previše brzo.
Prišla je stolu, uzela šolju, pa je vratila, kao da nije sigurna šta treba da uradi sa rukama.
„Moglo bi to da bude zanimljivo“, nastavila je. „Da se napravi paralela između različitih izložbenih prostora i načina izlaganja.“
On je sada spustio papire. Gledao ju je direktno, ali bez pritiska.
„Hoćeš da radiš na tome?“
Pitanje nije bilo optužba. Žil to nikada ne vi sebi dozvolio. Tražilo je odgovor, ne opravdanje.
Bilo je otvoreno.
Zastala je.
U tom kratkom razmaku, između pitanja i odgovora, sve je bilo prisutno: stan, grad, žičara, hotel koji nema nastavak.
„Možda“, rekla je.
Tiše nego što je govorila do tada.
To „možda“ nije zvučalo neodlučno. Bilo je zapravo precizno.
On je klimnuo, kao da prihvata odgovor koji ne traži dalje razjašnjenje.
„Dobro“, rekao je.
Vratio se papirima.
Razgovor je završio bez kraja.
A ona je ubacila košulju u mašinu i okupala se temeljno. Svaki poru, svaku vlas.
Kasnije, dok je bila sama u muzeju, pokreti su joj se usporili. Kao da telo traži da vrati meru koju je jutro poremetilo. Uz poslovično loš espreso.
Ali sada je znala da stabilnost nije jedini oblik.
Između polica, oznaka i rasporeda, depoa, postojalo je još nešto.
Nevidljivo. Ali nepogrešivo.
Justina je zvala u pogrešno vreme, kao i uvek.
Sofi je bila u muzeju, između dve police, sa katalogom u ruci koji nije imala gde da spusti.
„Mama hoće da dođemo za vikend“, rekla je Justina bez uvoda. „Kaže da otac nije dobro.“
„Šta mu je?“
„Ništa. Dosadno mu je. Ali mama to ne ume da kaže direktno.“
Sofi je naslonila katalog na policu.
„Mogu u subotu.“
„Dobro.“ Kratka pauza. „Žilijen?“
„Pitaću ga.“
Justina je neko vreme ćutala, što nije bila njena navika.
„Slušaj“, rekla je. „Videla sam je sinoć.“
„Koga?“
„Onu tvoju koleginicu. Iz muzeja. Ona što se razvela prošle godine.“
„Mirjam?“
„Da. Srela sam je u kafiću. Bila je sama, izgledala je dobro. Bolje nego ranije.“
Sofi je čekala.
„Rekla mi je nešto zanimljivo“, nastavila je Justina. „Rekla je da je tek posle razvoda shvatila koliko je energije trošila na održavanje jedne slike o sebi.“
Zastala je.
„Nije ni znala da to radi. Mislila je da živi. A zapravo je — upravljala.“
Sofi nije odgovorila odmah.
„Zanimljivo“, rekla je.
Glas joj je bio ravan. Profesionalan.
„Jeste“, rekla je Justina. I u toj jednoj reči nije bilo ničeg optužujućeg. Samo konstatacija čoveka koji je pročitao nešto i smatra da vredi podeliti.
Razgovor je nastavio dalje — otac, vikend, ručak, ko donosi vino.
Ali rečenica je ostala.
Ne kao upozorenje.
Kao slika u kojoj se Sofi prepoznala pre nego što je htela.
10. Briž — kratko putovanje sa Žilijenom
Briž ih je dočekao kišom koja nije izgledala kao vreme nego kao stanje grada. Voda je bila svuda — u kanalima, na kaldrmi, u staklima izloga, u tamnim fasadama koje kao da nikada nisu sasvim suve. Sofi je kroz prozor taksija posmatrala bicikle naslonjene na mostove, cveće ispred malih hotela i ljude koji hodaju brzo, bez nervoze, kao da grad odavno zna sopstveni ritam.
Žilijen je imao predavanje sledećeg jutra, ali su stigli dva dana ranije.
„Previše volim ovaj grad da bih dolazio samo poslovno“, rekao je dok su prelazili preko jednog od kamenih mostova.
Hotel koji je izabrao bio je gotovo nevidljiv spolja. Uska flamanska fasada skrivala je potpuno drugačiji enterijer: staklo, svetlo drvo, tihe liftove i ogromne prozore okrenute vodi. Sve je mirisalo na kedar, peškire i skup sapun.
Na recepciji su im rekli da rezervacija ne postoji.
Žilijen je nekoliko sekundi ćutao.
To je bio loš znak.
„Naravno da postoji“, rekao je mirno.
Recepcioner je ponovo proverio ekran.
„Monsieur, nemamo ništa na to ime.“
Sofi je već videla kako mu se menja izraz lica.
Ne spolja mnogo.
Ali dovoljno.
Onaj tanki sloj profesorske sigurnosti počeo je da puca pred banalnošću hotelskog sistema.
„To je nemoguće“, rekao je.
„Žao mi je.“
„I meni je.“
To je izgovorio previše hladno.
Sofi ga je dodirnula po ruci.
„Žilijen.“
„Ne podnosim kad administracija pobeđuje.“
Recepcioner ih je zbunjeno gledao.
Posle deset minuta ispostavilo se da je rezervacija bila pod „Delacroise“ umesto „Delacroix“.
Dok su ulazili u lift, Sofi je počela da se smeje.
„Ovo ti je prvi put da nisi u pravu?“
„Ne.“
„A drugi?“
„Ne dramatizuj.“
Sofi je stala nasred sobe i nasmejala se.
„Ti biraš hotele kao ljubavnice.“
„Netačno“, rekao je mirno. „Mnogo pažljivije.“
Spa centar se nalazio ispod nivoa vode. Kroz duga stakla videli su tamne kanale i odraze svetala koji su podrhtavali po plafonu. Ljudi su govorili šapatom ili uopšte nisu govorili.
Žilijen je ležao zatvorenih očiju sa peškirom prebačenim preko ramena. Kosa mu je bila mokra, seda više nego ranije, i prvi put ga je videla potpuno bez javne uloge: bez predavanja, bez studenata, bez rečenica.
Samo muškarac koji ume da ćuti.
Kasnije su dugo hodali gradom. Briž je uveče izgledao kao da pripada nekom sporijem veku. Svetla su se lomila po vodi, iz restorana je dopirao miris putera i vina, a iza pojedinih prozora videli su ljude kako večeraju pod žutim lampama, potpuno zatvoreni u sopstvene male živote.
„Mogla bih ovde da živim“, rekla je Sofi.
Žilijen ju je pogledao iskosa.
„Ne“, rekao je. „Previše voliš promenu.“
Nije zvučalo kao zamerka.
Sutradan je govorio na univerzitetu. Sofi ga je posmatrala iz poslednjeg reda dok objašnjava grad kao „sporazum ljudi o zajedničkoj stvarnosti“. Govorio je mirno, sada bez potrebe da dominira, i upravo zato su ga svi slušali.
Posle predavanja ostali su sami u malom restoranu kraj kanala. Pili su belo vino i jeli školjke sa pomfritom, dok je napolju padala sitna kiša.
„Pazi.“
Kasno.
Crveni sos koji je zakačila rukom se prosulo preko stolnjaka.
Žilijen ju je pogledao i počeo da se smeje. Umesto da opsuje i ona je prasnula u smeh.
U jednom trenutku već iznervirana Sofi, natečenih stopala od hodanja, više nije mogla da sluša američke turiste za susednim stolom.
„Ako još jednom čujem reč authentic, skočiću u kanal.“
Žilijen je otpustio kravatu.
„To bi bar popravilo atmosferu.“
„Ipak ne bih mogla bih ovde da živim“, zaključila je Sofi.
„Hoću sutra u London“, rekao je iznenada.
„Sutra?“
„Postoji jedna slika koju želim ponovo da vidim sa tobom.“
Nije morala da pita koja.
Voz za London krenuo je rano. Sofi je veći deo puta gledala kroz prozor: siva polja, maglu, kratke stanice koje nestaju pre nego što ih čovek upamti. Bila je nervozna zbog prolaska podmorskim hotelom, na ivici između straha i panike. Piškilo joj se.
Taksista u Londonu je treći put promašio ulicu.
Žilijen je nekoliko sekundi ćutao pre nego što je skinuo naočare.
„Slušate li vi uopšte šta govorim?“Ne, ozbiljno. Počinjem da mislim da vozite po konceptualnoj mapi grada.“
Sofi je spustila glavu da sakrije osmeh.
Ton mu nije bio glasan.
Bio je gori od toga.
Hladan.
Sofi ga je pogledala iznenađeno.
Taksista je odmahnuo rukom nešto nerazgovetno na engleskom.
Žilijen je kratko opsovao na francuskom i okrenuo glavu prema prozoru.
Posle nekoliko sekundi dodao je mirno: „Izvini.“
Nije bilo jasno kome.
U Londonu je sve bilo brže nego u Brižu. Ljudi, svetla, koraci, saobraćaj. Čak je i vazduh izgledao nestrpljivo.
Nacionalna galerija je bila topla i prepuna turista. Pomalo nesnosna u toj skučenosti od tela i njihovih mirisa, od žamora, škljocanja aparata.
Stajali su dugo pred Van Ajkovom slikom.
The Arnolfini Portrait
Sofi je prvo gledala tkaninu, psa, sitne detalje nameštaja. Tek onda ogledalo.
Malo, tamno, gotovo neprimetno.
U njemu su bile još dve figure.
Posmatrači unutar slike.
„To je najvažniji deo“, rekao je Žilijen tiho.
„Ogledalo?“
Klimnuo je.
„Ne znaš više ko pripada prizoru. Ljudi sa slike ili oni koji je gledaju.“
Sofi je prišla bliže.
U tamnoj površini stakla uhvatila je na trenutak njihov odraz preko muzejske svetlosti — sebe i njega, iza para koji stoji već vekovima nepomično.
Odjednom joj se učinilo da se svi veliki odnosi možda sastoje upravo od toga:
ne od ljubavi, nego od načina na koji dvoje ljudi ostanu u tuđem ogledalu.
Kada su izašli napolje, London je mirisao na kišu i metal.
Žilijen joj je bez reči uzeo ruku.
U sobi, pred spavanje Žil joj je skinuo minđušu kao da otvara nešto krhko. Govorio je još nešto o flamanskom slikarstvu dok joj je otkopčavao haljinu.
Bio je odličan ljubavnik u svakoj situaciji.
Posle su otvorili još jednu bocu vina.
I prvi put posle mnogo vremena Sofi je pomislila da bi jedan život možda ipak mogao biti dovoljan. Bila je zadovoljna, a onda su počeli grčevi u stomaku, što od loše hrane, što od nervoze izazvane nesnosnom turističkom gužvom, otrčala je u kupatilo i povratla.
„Samo na filmu su životi, ljubavi i gradovi idealni – faknem im se“ — rekla je Žilijenu, spustila glavu na jastuk i odmah zaspala.
Na aerodromu je prvi put ozbiljno izgubio živce.
„Bio je ovde.“
„Žilijen, smiri se.“
„Smiren sam.“
Nije bio.
Prevrtao je torbu sa gotovo uvređenim izrazom lica, kao da pasoš lično izdaje njegovo poverenje u red.
Sofi je na kraju pronašla dokument u fascikli sa programom konferencije.
„Ti si profesor istorije umetnosti“, rekla je. „Ne međunarodni kriminalac.“
Žilijen je uzeo pasoš i nekoliko sekundi ćutao.
„Ovo nikome nećemo pomenuti.“
11. Hotel u centru — Grenobl, Le Grand Hôtel, dolazak
Rekao je to usput, kao da ne menja ništa.
„Prihvatićeš projekat, nadam se “, rekao je Žil ne podižući pogled sa beležaka. „Zanimljivo je to što si pomenula. Taj Grenobl.“
Zastao je, tek toliko da rečenica dobije težinu.
„Mogao bih i sam da odem. Čisto da vidim.“
Sofi ga nije odmah pogledala.
„Mislim da bi bilo dobro“, dodao je. „Za tebe, pre svega.“
Reč „za tebe“ ostala je u vazduhu duže nego što je trebalo.
Klimnula je.
„Ići ću opet“, rekla je mirno.
Ovog puta bez ubrzanja.
Kao odluka koja je već doneta.
Poruke su bile kraće nego ranije.
Ne zbog udaljenosti, nego zbog preciznosti.
„Kada dolaziš.“
„Za tri dana.“
„Hotel?“
Zastala je.
Nije želela bezlično mesto.
Nije želela ambijent i atmosferu koji se briše čim izađe.
„Nešto u centru“, napisala je. „Starinsko.“
Odgovor nije stigao odmah.
Zamišljala ga je kako traži, ne iz praktičnosti, nego iz istog razloga iz kog je predložio igru.
„Le Grand Hôtel.“
Ime je stajalo u poruci kao gotova scena.
Le Grand Hôtel Grenoble
„Blizu parka. Pešačka zona.“
Nije pitala dalje.
Znala je da je to pravo mesto.
Grad ju je primio drugačije nego prvi put.
Grenoble nije bio otvoren kao jug, niti sabran kao Lion. Imao je nešto zatvoreno u sebi, kao tvrđava koja se ne vidi odmah, ali određuje sve. Planina je stajala iznad grada kao granica koja nije samo geografska.
Hotel je bio u centru, starinski raskošan.
Ulaz visok, vrata teška, kao da zadržavaju spoljašnji svet. Unutra, bogata svetlost, negovana, tepisi duboki, ogledala koja ne reflektuju odmah, nego zadržavaju sliku trenutak duže. Palata.
Recepcija je bila diskretna. Ime izgovoreno tiho. Ključ pružen bez pitanja.
Hodnici su imali onu vrstu tišine koja ne pripada praznini, nego pamćenju.
Soba je bila drugačija od prve. Visok plafon, teške zavese, krevet koji nameće ritam sobi. Nameštaj star, ali ne dekorativan. Kao da je svaki predmet tu sa razlogom koji nije vidljiv.
Spustila je kofer. Prišla prozoru. Park je bio tu, ispod, sa stazama koje se ukrštaju, ljudima koji prolaze, svetlošču koje se zadržava na lišću.
Soba u Le Grand Hôtelu nije bila velika. Već pri ulasku činilo se da zidovi ne stoje ravno, nego blago zadržavaju pogled, kao da ne žele da ga odmah puste dalje. Visok plafon davao je vazduhu širinu, a teške zavese, u boji između zlata i senke, spuštale su svetlost u mekanim trakama.
Krevet širok, sa uzglavljem presvučenim tkaninom koja je upijala dodir, stajao je upravo tamo gde treba, kao centar oko koga se sve drugo raspoređuje bez vidljivog napora. Pomislila je na trenutak da bi bolje bilo da je uzglavlje gvozdena arabeska, za koju se mogu vezati ruke. Odmah se zastidela svojoj misli.
Ogledalo naspram kreveta nije vraćalo sliku odmah. Kao da je između pogleda i odraza postojao nevidljivi razmak. Kada bi se približila, lice bi joj se pojavilo sa blagim kašnjenjem, mekše nego što jeste, kao da odbija da bude potpuno precizno.
Prozor je gledao ka parku. Ne direktno, nego pod blagim uglom.
To nije bila soba za boravak. Bila je soba za trenutak koji traje duže nego što mu pripada.
„Hoćeš kafu?“ upitao je Flobjan.
„Hoću pravi život.“
„E to nemaju ni u ovakvom hotelu. Ali, zato sam ja tu!“
Soba je već bila zatvorena u tišinu koja nije prijatna. Ona koja ne pušta da se nešto kaže, ali ne da ni da se ode.
Sofi je stajala blizu njega, bliže nego što je bilo dovoljno. Flobjan je podigao ruku, oprezno, kao da ne sme da pokvari nešto što se već dešava.
A onda — mali, nepredviđeni zvuk.
Puklo je dugme.
Tišina je na trenutak postala oštrija.
Sofi je spustila pogled. Nije bilo ničeg dramatičnog u tom pokretu — ali bilo je nečeg gotovo detinjeg, kao da ju je izdao neki mali, neposlušni deo stvarnosti.
Prstima je dotakla mesto gde je tkanina popustila.
„Izvini “, rekla je tiho, gotovo automatski.„ Ne znam ni da šijem.“
Tu , u toj rečenici, nestalo je sve što je do malopre bilo sigurno u njoj.
Flobjan je gledao to mesto — ne kao kvar, nego kao nešto što ga je pozvalo bliže.
Nije odmah rekao ništa.
Samo je lagano spustio ruku na rub tkanine, tamo gde se otvorila. Prsti su mu na trenutak zastali, kao da meri granicu — ne tela, nego dozvole.
Onda je, vrlo sporo, pomerio tkaninu u stranu. Ne da je zatvori. Nego da je dodirne.
Sofi nije uzmakla.
Samo je podigla pogled ka njemu. U tom pogledu više nije bilo stida— nego nešto drugo, mnogo opasnije: poverenje koje nije izrečeno.
„Pusti “, prošaputala je.
Ali nije pomerila njegovu ruku. Flobjan je ostao tu, u tom malom otvoru koji nije trebalo da postoji.
Kada je ušao, među njima više nije bilo zadrške.. Kao da su oboje znali da ovaj susret ne traži ikakav napor. Dodir je bio drugačiji nego prvi put. Ne jači. Slobodniji. Kao da je telo naučilo putanju i sada je prati bez oklevanja.
Pokreti nisu bili nagli. Sve je teklo bez prekida, prirodno, ali sa intenzitetom koji je bio na ivici da se izdrži. Kao da je svaki dodir, poljubac, ritam tačan, na mestu gde treba i kad treba da bude. Čak i onaj u međunožju, kojeg se pomalo stidela.
U tom stanju, ona je osećala kako se otvara. Kao da je telo našlo način da postoji bez podele.
Kasnije, dok je sedela na ivici kreveta, zamršene kose, imala je osećaj lakoće.
Okrenuo se ka njoj.
„Pričaj mi o njemu.“
Nije morao da precizira.
Znao je.
„Ne“, rekla je.
Mirno. Ne odbrambeno.
„Zašto.“
Pitanje nije bilo oštro. Više znatiželja.
Pogledala ga je.
„Zato što nemam šta da krijem.“
Zastala je.
„Živim dobro.“
Rečenica je bila jednostavna. Iskrena.
„Sve je… kako treba.“
On je nije prekidao. Ali nije ni prihvatio.
„Ne verujem“, rekao je Flobjan tiho.
Ne kao optužbu. Kao konstataciju.
Sofi se nasmešila blago.Zato što zna da je to istina i da istina ovde nije dovoljna.
Umorna i žedna, prišla je mini-baru. Na obostrano iznenađenje, bio je potpuno prazan.
Rekli su istovremeno „Merde!“
„A primetila sam i da su im peškiri iskrzani. To se, bogami, ne bi desilo u našem marsejskom Pasaž hotelu.“
„Nešto ću te zamoliti. Nemoj obući gaćice kad budemo išli na ručak. Samo ću ja to znati. Mala tajna!“
U podne su izašli.
Grad je bio svetao, ali zatvoren u svoje linije. Kretali su se pešačkom zonom bez žurbe, ništa oko njih nije zahtevalo brzinu. Sofi je ovog puta izabrala restoran.
Bio je mali, gotovo skriven. Rue de Belgrade restaurant.
Ime ulice ju je nasmejalo prvi put tog dana.
„Zašto baš ovde?“ pitao je.
„Zbog jedne osobe“, odgovorila je tajanstveno.
Seli su. Naručili bez mnogo razmišljanja.
„Imala sam prijateljicu“, počela je. „Davno.“
Zastala je, ne tražeći reči, nego redosled.
„Zvala se Jasmina. Zvali smo je Nina.“
Pogledao ju je, prvi put sa nečim što liči na pažnju koja nije samo za nju, nego za priču.
„Bila je iz Beograda“, nastavila je. „Uvek između mesta. Nikad potpuno tu gde jeste.“
Nasmešila se kratko.
„Učila me je da stvari ne moraju da imaju jedno lice.“
Zastala je.
„Da možeš da voliš nešto i da odeš od toga. Ili da ostaneš, a da nisi potpuno tu.“
Pogledala ga je.
„Tada nisam razumela. Ona je bila dosta starija od mene. Znala je.“
Nije dodala ništa više. Nije bilo potrebe. On nije pitao dalje.
Ručak je tekao mirno, bez težine.
„Šta imaš ispod te crvene haljine?“ prigušeno je upitao.
„Ništa! Samo vazduh i malo vlage… Kao što si tražio. Potpuno sam slobodna“, nasmejala se izazovno.
Flobjan se zagrcnuo od gutljaja vina.
Kada su ustali, grad je bio isti, ali njih dvoje nisu. Flobjan, pored nje, blago je drhtao. Ona je bila mokra.
I to se nije videlo spolja. Samo u načinu na koji je hodala. Kao da je svaki korak deo nečega što nema jedno mesto.
I neće ga imati.
Kasno uveče, posle njenog odlaska, Flobjan je ostao u sobi još neko vreme.
Nije bio tužan. Nije bio ni zadovoljan.
Uzeo je čašu vode i stajao kraj prozora. Na stolu je ostao njen šal koji je zaboravila. Nije ga podigao odmah. Samo ga je gledao.
Nije pokušavao da razume šta oseća. To mu nije bio način. Kao sa biljkama — ne pitaš zašto rastu na određenu stranu. Pratiš kuda idu.
Sofi je išla na određenu stranu.
I on je znao da ta strana nije prema njemu.
Ne sasvim.
Ne do kraja.
I čudno — to ga nije mučilo onako kako bi trebalo. Mučilo ga je nešto drugo, sitnije, gotovo banalno: što neće znati kako će izgledati za deset godina. Što neće videti kako stari.
Podigao je šal i ostavio ga na recepciji.
Nije ostavio poruku.
Kongres u Strazburu je trajao jedan dan. Dovoljno kratko da ne zahteva objašnjenje, dovoljno dugo da opravda noćenje.
Hotel je bio blizu katedrale, u uskoj ulici koja nije bila ni turistička ni lokalna. Jedna od onih ulica koje postoje samo kao prolaz između dva mesta koja imaju ime.
Soba je bila mala, uredna, bez karaktera. Upravo takva kakva joj je trebala.
Sofi je spustila torbu i legla na krevet ne skidajući cipele. Plafon je bio ravan, bez ukrasa, bez pukotine. Gledala ga je nekoliko minuta bez misli.
Nije mislila na Žilijena.
Nije mislila na Flobjana.
Nije mislila ni na muzej ni na figurine ni na projekte koji čekaju.
Samo je ležala.
Spolja se čuo sat koji je otkucavao kao da proverava da li ga neko sluša.
Ustala je tek kada je ogladnela. Pronašla je mali restoran koji nije imao jelovnik na prozoru, ušla, naručila bez razmišljanja. Šoljica supe i hleb. Boca vode. Ništa što bi ostavilo utisak.
Za susednim stolom sedela je žena otprilike njenih godina, sama, sa knjigom okrenutom naopako na stolu. Nije čitala. Samo je jela, gledala kroz prozor, povremeno pila vino.
Sofi ju je posmatrala duže nego što je bilo pristojno.
Žena nije izgledala ni tužno ni slobodno. Izgledala je — prisutna. Kao neko ko zna tačno gde je i ne traži razlog za to.
Sofi je spustila kašiku.
Nije znala kada je poslednji put bila negde bez razloga koji pripada nekom od njenih života.
Platila je i izašla bez žurbe. Prošetala je pored katedrale koja noću nije bila monumentalna nego samo velika, tiha, ravnodušna prema svemu ispod nje.
U sobi je ostavila upaljeno svetlo i zaspala pre nego što je stigla da pomisli da ga ugasi.
Ujutru je otišla na kongres, govorila o kontekstima, odgovarala na pitanja, pila lošu kafu.
Na putu kući, u vozu, prvi put posle dugo vremena nije proveravala telefon.
Gledala je kroz prozor i mislila na ženu sa knjigom.
Na to kako je izgledala kada ne pripada nikome osim sebi.
